Од неког времена, на радост свих нас, у стручној, али и широј културној јавности присутна су много више него раније актуелна питања употребе савременог српског језика и нашег писма ћирилице.
То су, разумије се, добри сигнали који обећавају да је дошао крај недопустиво дугом периоду небриге и маћехинског односа према највећим духовним вриједностима српског народа. У нади да повећана заинтересованост за наш језик и писмо неће остати пролазни, помодни тренд тренутка, предузмимо конкретне кораке на унапређењу наше језичке културе. За ову прилику вам нудим незваничну ранг-листу наших најчешћих језичких грешака, израђену према критеријумима учесталости и масовности погрешне употребе језичких јединица.
Неславно прво мјесто на овом попису заузима ријеч којом именујемо свог омиљеног и нераздвојног четвороточкаша. „Кад си купио то ново бијело ауто? – пита пријатељ пријатеља на паркингу. Именица аутомобил, краће ауто, граматичког је мушког рода, а никако средњег. Зато је правилно рећи – тај твој нови бијели ауто.
Често и на сваком кораку чујемо исказе: „Сагео се да дохвати лопту. Нагех се кроз прозор. Помакео си се да они прођу.“ Одрецимо их се што прије, јер су погрешни, мада су у нашој средини готово у масовној употреби. Правилни су потпуно равноправни „двојници“, тзв. дублети – сагао се или сагнуо се, нагох се или нагнух се, помакао се или помакнуо се и слично.
Иако се наша локална заједница може похвалити доста коректном употребом падежа, ипак неријетко у говору и писаном казивању одступамо од језичке норме. Ево препознатљивих примјера из наше свакодневице:
„Јој, шта ће бити с нас!? Посјекао сам се са ножем. Небојша је оженио Милицу. Сутра ме обавезно контактирај. Јуче смо побиједили утакмицу.“ Уз приједлог с, са увијек треба употребити именску ријеч у инструменталу – с нама, с њим, с Марком, а никако у генитиву – с нас, с њега и сл. Кад именица у инструменталу означава оруђе или средство за вршење неке радње, употребљава се без приједлога с, са, а када означава друштво, приједлог с, са обавезан је. Зато је правилно: сјећи ножем, возити се аутом, али причати са другом итд. Под утицајем германских језика масовно погрешно употребљавамо именицу у акузативу уз глагол оженити – а једино је у духу српског језика када кажемо или напишемо – оженити се Милицом, Јеленом, Мајом и сл. Новија је, помало помодна навика, опет под утицајем страног језика, да умјесто правилног облика – контактирати са мном, с пријатељем и слично, многи наши суграђани употребљавају погрешну фразу – контактирати мене, мајку, Небојшу… Нови језички „специјалитет“ је и погрешна фраза „побиједити утакмицу“ умјесто правилне синтагме: побиједити на утакмици, односно побиједити противника на утакмици.
Поприлично велику учесталост биљежи погрешно слагање одричних замјеница (нико, ништа, ничији, никакав) са приједлозима. Више пута у току дана чујемо ове и сличне реченице: „С никим се не дружим. Пјесма се не чује из ничијег дворишта. Не слажемо се око ничега.“ Правилно је рећи и написати одвојено као три ријечи: ни с ким се не дружити, ни из чијег дворишта, ни око чега се не слагати, ни у шта се не мијешати, ни на којем мјесту, ни у какво друштво итд.
Многи од нас кажу: „Данас требам отићи свом породичном љекару“. Када глагол требати као допуну има неки други глагол, он постаје безличан и употребљава се само у 3. лицу једнине средњег рода. По том правилу претходна реченица треба да гласи: „Данас треба или требало би да одем свом породичном љекару“. Али, када нема глаголске допуне, глагол требати се употребљава у личним облицима: „Данас те требам“, или „Требате ли чисте марамице?“
Групу описних придјева српског језика често погрешно компарирамо. Строг професор је у првом степену поређења строжи, а не строжији, висок човјек је виши, а не височији или вишљи, горка кафа је горча, а не горчија или горкија, бијесан пас – бјеснији, а не бјешњи, тијесне ципеле – тјешње, крепак младић – крепкији итд.
На крају још да „угостимо“ два лексичка новитета из нашег политичког новоговора, које повремено чујемо са говорница у иступу понеког нашег званичника:
„Цијеним да хитно треба донијети ново законско рјешење.“ „То питање морамо уобзирити приликом доношења закључака.“
Из контекста прве реченице видљиво је да је глаголу цијенити приписано погрешно значење. Требало је употребити друге одговарајуће ријечи: оцијенити, сматрати, мислити и сл. У другом примјеру говорник се упустио у својеврсну језичку авантуру јер је сковао нову, непостојећу ријеч српског језика: уобзирити, по аналогији са познатом фразом – узети у обзир. Мада у основи језичко експериментисање може бити плодотворно, у овом примјеру смо ипак добили једну прилично незграпну ријеч која „пара уши“. Излети на недовољно познат терен, бар када је о матерњем језику ријеч, крију многе замке и ризике.