Пољопривреда дервентског краја увелико се ослања и на допринос суграђанки које као носиоци газдинстава доказују да су жене значајна покретачка снага и ове дјелатности, али и живота на селу.
Наше саговорнице марљиво, и надасве успјешно, развијале су своја домаћинства и газдинства, суочавајући се неријетко са предрасудама околине. Без обзира на то, истрајност и труд, помажу им да превазиђу изазове.
Да не постоји ријеч „тешко“ када се ради оно што волиш доказ је Бојана Милишић. Ова двадесетдвогодишњакиња у Пољу брине о 130 пчелињих друштава.
– Бављење пољопривредом, тачније пчеларством, почела сам уз родитеље. Свакако, и овај, као и сваки други посао, носи изазове, али мотивисана сам да се трудим и да радим. Иако студирам педагогију на Филозофском факултету у Новом Саду и повремено волонтерски учествујем у осмишљавању креативних радионица за дјецу, истакла бих да је пчеларство један од мојих животних позива – рекла је Милишићева додавши да се неријетко сусретала са предрасудама околине.
– Када кажем да се бавим пољопривредом прва реакција је изненађење. Мислим да су највећи изазови социокултурне природе, гдје добар дио популације жене не сматра озбиљним у бављењу пољопривредом и ношењем једне дјелатности. Зато је и теже да се пробијемо на тржиште – рекла је Милишићева.
Баш као и Милишићева, и двадесеттрогодишња Наташа Павичић свој животни позив, и то прије пет година, пронашла је у пољопривреди.
– Имам четири пластеника од 600 квадратних метара, а осим тога имам овце, прасад, двије козе и краву. С обзиром да је супруг запослен у иностранству, сви ти послови су „на мени“. Тешко је колико и сваки посао, али су предности овог посла бројне. Поређења ради, и у фирми бих зарадила новац које отприлике зарадим и овако, али када радим „за себе“, организујем сама дан, имам двије дјевојчице и користим вријеме са њима, одмарам када хоћу. Једноставно, овако ми је лакше – рекла је Павичићева додавши да је важно да се жене, да би успјеле у оном што раде, међусобно подржавају.
Носилац газдинства у Трстенцима којем је примарна дјелатност узгој приплодних свиња је Сузана Симић.
– Није тешко носити домаћинство, ако се добро организујеш и волиш пољопривреду. Одрасла сам на селу и моји родитељи су увијек имали домаће животиње, а мајка је највише водила рачуна о домаћинству. Ја сам наставила њеним стопама, само што сам проширила обим посла. Лијепо ми је ту гдје јесам, радим што волим, а имала сам и пословних прилика и у Дервенти и иностранству, али једноставно нисам жељела да напустим село – казала је Симићева која сматра да се и данас женама тешко признаје успјех.
– У нашем менталитету и одгоју, можда недостаје тај сегмент истицања успјешних жена, па понекад буду запостављене. У почетку је и мени било тешко да „изађем“ на тржиште, да имам сигурне купце и да се снађем, изборим са проблемима, али временом се све посложило – рекла је Симићева.
Дан жена
Генерална скупштина Уједињених нација установила је 1977. године Међународни дан жена доношењем резолуције као дијела борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена.