Пројекат „Терапијски програм ране интервенције“ којим се жели указати на важност ране интервенције код дјеце код које постоје развојна одступања или одређене потешкоће и улогу породице као примарног окружења у којем се највећим дијелом одвија дјететов развој у Дервенти проводе Удружење родитеља дјеце и омладине са посебним потребама и инвалидних особа „Сунце“ и Удружење за помоћ ментално недовољно развијеним лицима Бањалука, а стручни осврт на теме уоквирене пројектом даје мастер психологије Александар Голубовић.
Пројекат финансира Европска унија, а настао је у оквиру пројекта „Боља социјална укљученост кроз оснажену ИРИС мрежу ОЦД“, којег проводе ЛИР ЦД и АСБ.
Стручни осврт:
Сваки родитељ током одгајања свог дјетета засигурно се сусрео и са понашањима које је дијете испољавало, а за која је сматрао да нису прикладна ситуацији или је настојао да на неки начин утиче како дијете та понашања не би показивала поново. У оваква понашања улазе она када имамо утисак да нас дијете „не слуша“, када наставља са одређеним радњама и након нашег реаговања којим се трудимо да му укажемо да не може да добије оно што жели (нпр. дијете одбија да прихвати да му током овог боравка у супермаркету нећете купити играчку коју је управо видјело, те посљедично почиње да виче и плаче), када одбија да прихвати одређена правила (нпр. у кући или обданишту), физички повређује другу дјецу и сл.
Дијете се не рађа са знањем која понашања и навике су прихватљиви, а која не и ова способност резоновања долази временом и укључује аспекте социјалног, емоционалног и моралног развоја. Свако понашање има своју форму и функцију. Форма је заправо оно што се приказује у понашању, што је видљиво свим посматрачима. С друге стране, функција је одговор на питање шта се тим понашањем постиже и откривање функције дјететовог понашања значи разумјети и оно што дијете жели да нам каже. Научна истраживања издвајају три основне функције понашања и то су: понашања која за циљ имају да се добије неки вид поткрепљења, избјегавање нечега (избјегавање неке радње) и стереотипна понашања која за дијете имају саморегулишућу функцију.
У овом тексту биће приказано неколико научних тактика које је могуће примјењивати са дјецом, а које за циљ имају да се одређена понашања смање у смислу учеталости или пак учврсте и испољавају у будућности. Ове тактике су првенствено корисне за рад у групи, но уз одређене прилагодбе сваки родитељ их може примијенти и приликом васпитања свог дјетета.
Позитивно поткрепљење
Позитивно поткрепљење подразумијева да непосредно након жељеног понашања за које желимо да наше дијете показује и у будућности на исто реагујемо додавањем одређеног стимулуса. Стимулус може да обухвата различите реакције: похвала дјетета, тапшање по рамену, загрљај, додавање још слободног времена, куповина играчке и сл. Уколико дијете испољи одређено понашање, те одмах реагујемо позитивним поткрепљењем, повећавамо шансе да се исто понови у будућности. Као што се види у примјерима могућих поткрепљења, некада је довољно да дијете искрено и топло похвалимо, те није нужно да поткрепљење увијек обухвата материјалну добит/корист за дијете. Уколико је ваше дијете нпр. поспремило кревет у својој соби, а већ дуго желите да почне то да ради, примјер позитивног поткрепљења кроз похвалу може да изгледа овако: „Видим да си поспремио/поспремила свој кревет. Браво, одлично си то урадио/урадила“ или „Одлично си поспремио/поспремила кревет. Можеш да добијеш ону играчку коју си ми поменуо/помеула“. Спуштање до нивоа дјететових очију и ваш искрен тон док ово говорите могу да допринесу учинковитости ове тактике. Битно је нагласити да за примјену ове научне тактике није нужно да дијете у потпуности комплетира неку активност. Уколико у обзир узмемо наведени примјер који укључује поспремање кревета, могуће је да дијете неће одмах успјети да то направи или да једноставно неће то одрадити добро с обзиром да тек почиње. Родитељ тада може да поткријепи и најмањи сегмент понашања и уложени труд. Некада је потребно вјештину коју желимо да дијете усвоји рашчланити на неколико мањих и сходно томе поткрепљивати их, корак по корак.
Негативно поткрепљење
Негативно поткрепљење значи ускраћивање неког неугодног стимулуса или нежељених посљедица за дијете. У примјеру са поспремањем кревета, један од могућих сценарија јесте да дијете то не уради. Тада родитељ може да дјетету неколико пута понавља „Поспреми кревет“ и једноставно га на тај начин подсјећа на њихов договор. Велике су шансе, уколико родитељ буде довољно досљедан и упоран, да ће дијете на крају урадити активност, а све у сврху престанка нежељеног стимулуса – у овом случају, упорног родитељског опомињања због којег не може да се посвети другим активностима.
Правила и похвале
Ваше дијете ће се са правилима сусретати у вртићкој групи и једног дана у школи. Самим тим, нема разлога да и код куће не постоје одређена правила и та правила зависе од тога шта желимо њима да постигнемо и узраста дјетета. Она треба да буду кратка и што конкретнија (нпр. За столом се једе), афирмативног карактера (нпр. У кући ходамо у папучама) у односу на забрану (У кући не ходамо у патикама). Уколико је правило афирмативно, дијете јасно зна шта се од њега очекује, а забране могу да га збуне. Битно је нагласити да правила не треба да буде превише и неких пет до шест је сасвим у реду број за дијете предшколског узраста. Правила можемо написати и истакнути на видно мјесто. Похвала може бити надопуна правилу које је дијете уважило. Сваки пут када дијете испоштује правило можемо га похвалити како би видјело да након уваженог правила долазе посљедице које су за њега позитивне (нпр. „Браво, одлично си сложио своје играчке и оставио их тамо гдје треба да буду“).
Економија жетона
Економија жетона заснива се на систематском позитивном поткрепљењу понашања. Код примјене ове тактике са дјететом се може постићи договор да ће за свако циљно понашање/радњу (оно које сте као родитељ идентификовали да треба да се мијења) добити жетон. Жетон може да буде било који симбол који нема своју вриједност (наљепница, кружић, квачица, ознака). Рецимо да желите да ваше дијете усвоји вјештину да поспрема своју собу. Дјетету можете рећи да уколико у току дана поспреми своју собу у вријеме које сте претходно дефинисали, добиће један жетон (наљепница, кружић, квачица и сл.). Неколико скупљених жетона ставља дијете у позицију да може да их размијени за нешто што жели (нпр. са пет скупљених жетона дијете може да изабере играчку коју жели, са три може да одабере колач или слаткиш након ручка и сл.). У овом случају дијете својим понашањем „зарађује“ жетон који потом може да искористи. Уколико се деси да дијете не испољи оно понашање које сте претходно договорили (примјер поспремање кревета или собе) тада му јасно кажемо да му одузимамо један жетон и објаснимо разлог зашто то чинимо. Ову тактику називамо одузимање добити. Сличан систем се свакодневно примјењује приликом куповине када нам велики трговински ланци нуде погодност да скупљене бодове или наљепнице искористимо у размјену за одређену робу или остваривање попуста.
Све приказане тактике траже досљедност и упорност уз мало и креативности како бисмо на најбољи могући начин разумјели дјечје понашање, а потом адекватно и реаговали.
Александар Голубовић, мастер психологије
ЛИТЕРАТУРА:
Пиштољевић, Н. и Мајушевић, С. (2018). Приручник за примјену основних научних тактика у раду са дјецом предшколског узраста. ЕДУС