Све што урадимо уместо детета, заправо радимо против њега, а многи родитељи из најбоље намере презаштите дете, па онда добијемо неког ко није научио да се бори са препрекама и ко не зна да савладава проблеме које има. Морамо да смислимо нешто довољно или једнако занимљиво и да им омогућимо детињство које им неће правити проблеме касније.
Рекао је то у интервјуу Дервентском листу књижевник, предавач, фотограф, пустолов и коаутор НТЦ система учења Урош Петровић. Он је у Народној библиотеци „Бранко Радичевић“ одржао предавање за дјецу од четири до 12 година, а родитељима показао како да на забаван начин, кроз загонетке и мозгалице развијају потенцијале малишана. Родитеље је позвао да се што више укључе у одрастање своје дјеце, јер је то најважнији период у животу сваког човјека.
– Не мислим при томе само на оно што ми радимо у НТЦ центру, него да буду свесни сваке секунде у најранијем периоду и да се ту мења живот. Оно што наши малишани доживљавају прави срећног човека. То зависи искључиво од детињства – додао је Петровић.
Садашње генерације дјеце имају много другачије навике, понашање, размишљања од њихових вршњака прије 20 и више година. Сматрате ли да се десила промјена на боље или на горе?
Никад ништа није црно или бијело, али први пут у историји човечанства имамо многе особине деце које су кренуле уназад, а то значи да су у неким сегментима деца мање способна него раније. Ту пре свега мислим на неке физичке особине, лошија им је моторика, мање су спретна, више их је са равним табанима, проблемима са концентрацијом, чак сам приметио да деца лакше и одустају. Доста је то комплексно, пуно људи се бави тим, а наш НТЦ центар је усмерен на то да те проблеме данашње деце реши што успешније, заједно са родитељима, васпитачима, психолозима, педагозима… Наиме, због наглог технолошког развоја дошло је до тога да неки малишани проводе толико времена испред екрана да не успеју да развију своје потенцијале. У градским срединама имамо велики проценат поремећаја говора, више од половине има проблеме са кичмом и зато нам је потребно дупло више труда да у данашње време, када ти екрани нуде толико забаве, толико се улаже у те садржаје, одвратимо децу од њих, а то је врло тешко. Морамо да смислимо нешто довољно или једнако занимљиво и да им омогућимо детињство које им неће правити проблеме касније. Неки родитељи из најбоље намере презаштите децу и онда добијемо некога ко није научио да се бори са препрекама, да савлада проблеме које има. Често кажем да све што урадимо уместо детета заправо радимо против њега. Деца која читају имају за 30 и више процената већа постигнућа у школовању и животу, укључујући и примања.
Шта је, према Вашем мишљењу, пресудно да би дјеца у данашњим условима имала здраво дјетињство?
Сваки родитељ жели најбоље свом детету, а најбоље је да едукујемо родитеље да они схвате колико је важан сваки дан, сваки час у том осетљивом периоду одрастања, а доказано је да је то најважнији периоду у свачијем животу. Има довољно знања о томе, а баш због технологије, знање никада није било доступније и то може да буде врхунска предност. Дете мора да се игра, да буде спретно, не сме да буде гојазно, мора да чита и да прича, да ради све што утиче на развој мозга, а то су све оне активности које смо радили стотинама година пре појаве технолошких новотарија. Наравно, то је будућност, али све са мером и можемо да кажемо да је мера највећа вештина данашњице.
Иако су Ваше књиге и мозгалице намијењене првенствено дјеци, вјерну армију читалаца и поштовалаца стекли сте и међу одраслима. Како то тумачите?
Нисам никада потцењивао децу и моје су загонетке тешке и за децу и за родитеље, с тим да деца неке реше прије одраслих. Деца имају много мање образовања од одраслих, али имају много већи машту и храброст. Имам доста књига, пишем и романе и збирке загонетака, али и романе у загонеткама као неки нови жанр и оне су намерно нелаке. Саветујем деци да не гледају у решења, она су на крају и кријем их некако, могу да се читају само уз помоћ огледала, па ко хоће да вара мора мало и да се помучи. Оно што се одвија током читања и решавања прича је процес развијања размишљања и логике и та деца касније боље и брже размишљају. Направио сам и друштвене игре које траже размишљање за које сам добио награде, али циљ је да се направи квалитетна забава за квалитетно промишљање. Имао сам среће са књигама, а имам их 16, доста се читају и објављене су и у Италији, Грчкој, Мађарској, Словенији, Македонији, Чешкој, Румунији…
Успјешан сте књижевник, фотограф, илустратор, предавач у школама и на факултетима, коаутор НТЦ система учења… Одакле црпите енергију за све то?
Не знам одређено да Вам кажем, али једноставно волим да користим време, па ни крив ни дужан направим толико тога. Дошао сам у Дервенту да држим радионицу у 18 часова, али сам намерно стигао три часа раније да бих прошетао по граду, фотографисао занимљиве делове, причао с људима, па сам се вратио да фотографишем библиотеку. Често када увече легнем мало се осврнем на претходни дан и видим да је настало много тога и сматрам да сам тог дана живео. Време некако нађем, а није проблем кад радиш оно што волиш.
Шта Вам је „запало за око“ у Дервенти?
Тек ћу да средим утиске, али видим да је архитектура врло занимљива, а приметио сам да је у центру града мање људи и да су тржни центри на периферији, што је случај у целој Европи. Лепо ми је и занимљиво, а видећемо на шта ће да ме надахне, можда нешто литерарно или ће ме одвести на другу страну.