Умјетник, у којој год умјетности да ствара и оставља свој траг, треба да размишља како да га његово дјело надживи и да искрено пренесе своју љубав, енергију и стрпљење, који су, уствари, права вриједност умјетнине.
Ријечи су то академског сликара Вујадина Малешевића који своје знање преноси ученицима као наставник ликовне културе у Основној школи „Никола Тесла“, а однедавно његово дјело, биста Михајла Пупина, плијени пажњу у дворишту ове дервентске средње школе.
Малешевић се тако, осим сликарства, успјешно обрео и у вајарству.
– Нисам мислио да ћу се бавити вајарством, јер сам првенствено академски слика, али сам имао контакт са вајарством, тако да сам одлучио да се одазовем изазову који ми се десио прије неколико мјесеци. Директорица Средњошколског центра „Михајло Пупин“ Гордана Асентић ми се обратила за израду бисте научника по којем школа носи име, а за мишљење о скулптури су ме питали и из манастира Осовица – рекао је Малешевић додавши да је највећи изазов скулптура мајке на којој тренутно ради.
– Ова скулптура идеја је игумана за манастир Осовица, а рађена је од глине и то, због димензија, од око тону глине, а која ће касније бити изливена у бронзу. Та скулптура ће бити посвећена свим мајкама које су обиљежиле историју изводећи потомство на пут достојанства и то носећи свој крст погибијом мужева – казао је Малешевић који додаје да је за рад за израду скулптуре мајке било потребно око два мјесеца интензивног рада.
– Рад на скулптури није само рад са глином или другим материјалом, такорећи „прљави“ дио, него и припрема, која обухвата композицију, осмишљавање, као и прикупљање материјала који ће послужити као примјер и инспирација. Тек када сам све то осмислио, услиједили су мајсторски радови арматуре и постоља, као костур скулптуре – рекао је Малешевић који своја дјела тренутно ствара у атељеу у ОШ „Никола Тесла“.
Почеци
Иако се за умјетност занимао и у основној школи, Вујадин Малешевић признаје да клица бављења умјетношћу потиче из тинејџерског периода.
– Прве назнаке да би моје занимање могло бити сликарство јавиле су се у средњој школи. Тада ме је „пронашао“ Нихад Хаџихасановић који је био предсједник ликовног клуба гдје је окупљао младе умјетнике. Могу да кажем да је неко препознао тај мој таленат који сам ја тек касније, послије рата, одлучио да усмјерим у академске оквире и био сам дио прве генерације студената Академије умјетности послије рата – рекао је Малешевић.
