Откривање прича наших предака је искуство које мења човека. Промени начин на који видимо себе, наше породице и нашу заједничку историју. Молим све оне који можда имају неку врсту породичне везе са породицом Станковић из Осиње или породицом Новић из Горњих Церана да ме контактирају и додају своју грану нашем породичном стаблу.
Молба је то Мире Рајковић, рођене Станковић, чији подухват израде породичног стабла заслужује да буде записан на страницама Дервентског листа. Њена челична воља да превазиће објективне потешкоће и истражи поријекло своје породице, довела је до докумената из неких од највећих свјетских архива, између осталог оног у Истанбулу, али и докумената из времена нацистичке Њемачке.
– Овај пројекат и моје путовање као аматера генеалога претворило се у нешто што никада нисам могла ни да замислим и постало је много веће него што сам икада очекивала – рекла је она.
Селидба у Аустралију
Мира Станковић рођена је 11. октобра 1977. године у Сиднеју у Аустралији, од родитеља Остоје (Стојан) Станковића и Босе (Милан) Новић.
– Мој отац је једно од петоро, а мајка једно од деветоро дјеце својих родитеља. Мој отац је рођен у Осињи, где је и похађао основну школу, а војни рок је служио у Задру. После војног рока жени се мојом мајком која је рођена у Горњим Церанма. Године 1964. отац се сели у Војводину у Бачки Јарак где ради као сигналиста у Југословенским железницама. Годину касније рођен је мој брат Горан, а недуго потом, мајка и брат селе се у Војводину код оца – прича Рајковићева.
У то вријеме, средином шездесетих година прошлог вијека, потрага за радном снагом била је најинтензивнија у Канади, САД-у и Аустралији, па њен отац одлучује да Војводину замијени далеком земљом.
– Прилика за бољи живот одвела је моје родитеље и брата у Сиднеј у који су стигли 10. јуна 1970. године. План је био да остану само две године, односно да тамо проведу време које је влада Аустралије тражила. Неочекивано су остали 41 годину, а отац се у овој земљи разболео и преселио у вечност. Сахрањен је у Српском православном гробљу у Сиднеју – ријечи су Рајковићеве која се сјећа прича из њеног дјетињства о продици у Босни и родбини у Војводини са којим су имали редовне контакте.
– Знам колико се моја мајка радовала сваки пут када би стигло писмо од породице. Сели бисмо сви заједно, а она би нам прочитала писмо и показивала фотографије које су нам послали. Тако су ми усадили дубок осећај припадности породици и помагали ми да упознам оне који су постојали пре мене. Увек су ме подсећали да сам део много веће породице иако сам одрастала у земљи преко океана, далеко од отаџбине – сјећа се Рајковићева.
Посјете завичају
Станковића и Новића
Родни крај својих родитеља први пут је посјетила 1986. године као деветогодишња дјевојчица.
– Са родбином смо провели пет месеци и за мене као дете које је одрастало у Аустралији, и то у граду, село је било толико другачије од свега што сам до тада видела. Дошла сам из бетонске џунгле у зеленило и брда. Место где су деца трчала около по њивама. Место где су генерације пре мене одрасле на тој земљи. Скоро свака особа коју сам упознала и са којом сам провела време била је у крвном сродству са мном. То је било другачије, било је нешто што нисам имала у Аустралији, јер смо били само нас четворо. Упознавање мојих баба и деда, стричева, ујака, тетака и теткова, као и рођака је било искуство које је имало огроман утицај на мој живот. Августа 1986. крстио ме је тадашњи осињски свештеник, отац Милош Субић. Моји родитељи нису хтели да мењају кумове, па су чекали прилику да будем крштена на њиховом огњишту и да имам духовну везу са њиховим завичајем – казала је ова необична жена која је свој животни радо ставила пред очи јавности.
Када је 1997/1998. године поново посјетила БиХ, затекла је другачију слику од оне коју је понијела у Аустралију. Ратни вихор је оставио мрље на лицу Дервенте и тада је изгубивши и дједа по мајци, Милана Новића, схватила да са нестанком старијих генерација нестају и приче и о њиховом одрастању и животу.
– Тек када сам родила прво дете, сина Луку осећала сам дужност и потребу да упознам своју децу о њиховом пореклу. То је био разговор који сам водила са својим оцем након рођења мог сина. Планирали смо да напишемо наше породично стабло и требала сам да снимим његове приче. Нажалост, 2011. године смо неочекивано изгубили оца и планови које смо имали тада, су пропали. Моја ккерка Маја која је рођена 2012. није упознали свога дједа Остоју, као што ни ја нисам упознала мог дједа Стојана – испричала је Рајковићева која је 2013. године задужила тетку и мајку да приликом посјете Дервенти прикупе што више старих фотографија породице и копије донесу у Аустралију.
– Једва сам чекала њихов повратак. Видети неке фотографије мојих предака по први пут је било непроцењиво. Интензивно сам их проучавала да видим да ли могу да видим неку сличност са самом собом. Морате разумети, за некога ко је одрастао на другој страни планете без шире породице, када видите некога ко личи на вас то вам даје тај осећај припадности. Имала сам осећај да ми неки део живота недостаје – признала је она, а први писани траг о породичном стаблу породице Станковић за њу је забиљежио стриц Живко.
Рађање
породичног стабла
– Наш први предак, Станко Станковић, дошао је у Осињу 1797. године из села Блатница, из околине Теслића. Сазнала сам да је дошао са Милованом Суботићем. Милован је имао сина Теодора којег су звали „Тодор Мићин“ и та грана је сада позната као породица Мићић Стриц и ја смо почели од „фејсбук“ групе „Потомци Станко Станковић 1797. Осиња“ у којој сада имамо више од 140 чланова. Замолила сам сваког члана наше групе да ми достави информације за породично стабло. Нисам се само зауставила на породици Станковић. Друга половина моје породице је породица Новић из Церана, па смо упоредо градили и породично стабло ове породице. Направили смо и „фејсбук“ групу „Сви Новићи у једну групу“. Према причама, најприје су била три брата који су дошли у Осињу или Церане бјежећи пред османлијама. Та три брата су се раздвојила и данас се потомци Новића налазе у Осињи, Горњим Церанима и Детлаку – сазнала је Рајковићева додавши да је и Станковићи и Новићи славе исту крсну славу, Светог Игњатију.
– Током година сам покушавала да потврдим приче које сам прикупила са неком врстом писане документације. На последњем путовању у БиХ 2016. године пола дана сам са тадашњим матичарем из Осиње Бошко Спасојевићем прелиставала старе матичне књиге. Ти сати које сам провела док сам га слушала како ми прича приче о члановима моје породице је дан који нећу заборавити. Сазнала сам да је мој деда Стојан ухваћен у Другом светском рату и послат у радни логор у Немачку гдје је провео 4,5 године. Када се вратио и покуцао на врата куће, мој отац је рекао мајци да је неки чико на вратима, не схватајући да је то његов отац – казала је она сјећајући се невјероватних података до којих је током свог истраживања долазила.
– Једном приликом сам са једног сајта добила информације о подударању са дедом Стојаном. Нисам мислила да је то могуће. Он је био човек који је цео живот провео у Осињи и осим у Другом светском рату није живео нигде другде. Линк ме одвео до записа из немачког логора где је држан. У документу је наведено да је он био „Убер“ затвореник. Одведен је у камп за рад где је радио на земљишту и где се издвојио као један од 12 српских затвореника од укупно 520 којима је дата исплата или повећање плате за његов труд. Једва сам чекала да покажем његовој деци документе који су мене пронашли – рекла је Рајковићева.
Породично стабло Станковића, до данас, има близу 1.000 особа, а породица Новић око 700.
– Сваке године додајемо нове малишане у стабло. Надам се да ће им једног дана неко рећи за члана породице којег су имали у Аустралији, а који је помогао да започнемо ову мисију и надам се да ће будуће генерације бити поносне што смо им оставили ово невероватно стабло иза себе – поручила је Станковићева.
Истражујући своје коријене Мира Рајковић је на том путовању упознала бројне људе који су јој, сваки на свој начин, помогли да оствари свој наум.
– Осим чланова породице за које нисам знала да постоје, а сигурна сам да ни многи нису знали да ја постојим, упознала сам и локалне свештенике, попут оца Илије Тривића, историчара Дамира Кљајића и многе друге – додала је она.
Попис из 1850. године
Сарађујући са Дамиром Кљајићем и уз његову помоћ, Рајковићева је из истанбулских архива успјела да добије попис становништва из 1850. године из времена отоманског царства.
– У том попису још не могу да потврдим која кућа је била Станковићев дом, с обзиром да особа која је водила попис није написала свако презиме за сваку кућу, али сам потврдила куће Новића у Церанима. Наша грана Новића са надимком „Буједњаци“ потекла је од Јована Новића (отац Трифун). Ови типови докумената потврђују све приче које се преносе са генерације на генерацију. Али када видите да је то потврђено на папиру који је написан пре више од 170 година то му даје ново значење. Наш следећи задатак је да добијемо приступ последњем отоманском попису из 1876. године. Други могући угао истраживања је прибављање војне евиденције други и трећи регимент Босанке армије током владавине Аустроугарске – рекла је Рајковићева.
„Мира из Аустралије“
Поред породичног стабла њених породица из Осиње и Церана, Рајковићева је истраживала и породичне везе њеног мужа Саше Рајковића.
– Током последњих десет година истраживала сам и његову страну породице која потиче из Баније, Кордуна, Лике, Србије и Босне. Као што сам упознала историчаре за подручје Дервенте, такође сам ступила у контакт и са историчарем за регион Баније Петром Демићем који ме је водио и помогао ми да истражим ову страну породице. Контактирала сам државну архиву у тим областима и матичне уреде да дођем до информација. Многи матичари и архивисти ме знају као „Миру из Аустралије“ – рекла је Рајковићева.