Доселивши се у Дервенту 1974. године, због школовања у Центру за дјецу и омладину са сметњама у развоју „Будућност“, Ђорђо Ђерић из Кладња није ни замишљао да ће управо у тој установи провести 50 година и дочекати пензију.
Због нарушеног вида, живот какав је до тада познавао, тада тринаестогодишњи Ђорђо, морао је да промијени у потпуности. Када је почео школовање и живот под кровом „Будућности“, Ђеро, како су га пријатељи од миља звали, најприје је морао да савлада Брајево писмо.
– Када сам дошао у Дервенту, пола године сам учио Брајево писмо како би завршио основну школу, јер ми се вид нарушавао. Памтим да је школа била пуна ђака, дјечаци и дјевојчице су били раздвојени у интернату, али смо сви били јако лијепо збринути – рекао је Ђерић додајући да је и град тада врвио од људи.
– Шеталиште је било пуно, као и игралишта. Спорт је цвјетао, а и сам сам шврљао често по граду, дружио се са људима и носим само лијепе успомене највише због слоге међу људима – додао је Ђерић.
По завршетку основне, 1980. године, почео је да ради у једној од три тадашње радионице које су окупљале 110 запослених, здравих и инвалида, а он је радио у машинско дрвној радионици, такозваној четкари.
– Директор ме одмах по завршетку школе запослио и ту смо производили разне четке за ципеле, одјела, камионе и слично. Било ми је ту лијепо, радио сам доста са бојама, а волио сам и ноћне смјене. Ту сам радио све до рата, 1992. године, а 3. априла сам избјегао из Дервенте у Кладањ, па касније у Шековиће, Зворник, Бијељину и даље, а био сам одвојен од породице, они су били у другом селу – присјетио се он додавши да се радо вратио на радно мјесто у „Будућност“ по завршетку рата.
– Послије рата, почео сам да радим у столарској радионици. Скоро да нисам ни осјетио да је прошло ових 50 година, био сам окружен добрим и позитивним људима, много се дружио, а осим посла вријеме сам испуњавао и ангажманом у спорту и рекреацији и то куглашкој, шаховској, литерарној и драмској секцији као и на фолклору, а био сам и члан Удружења слијепих и слабовидих, који су дјеловали под окриљем школе. У свим активностима сам представљао школу, и у периоду кад сам био ученик, а и касније као запослени и то сам ишао на такмичења и стицао медаље у Београду, Загребу, Тузли, Сарајеву и другим мјестима – казао је Ђерић који је највише признања стекао у куглању, шаху и голбалу, а медаље је подијелио познаницима за успомену.
Због свих ангажмана и времена које је провео у овом граду, за себе мисли да је Дервенћанин.
– Дуже сам у Дервенти него у родном мјесту које данас посјетим због породице. Заволио сам овај град и људе, срећан сам овдје и зато с поносом кажем да сам постао Дервенћанин – додао је Ђерић.
Колеге
Да је Ђерић вољен и поштован међу старијим колегама који су се разишли, тако и међу млађим истакла је социјална радница у „Будућности“ Маја Челар Дракулић. – Ђеро је један позитиван примјер функционисања и рада наше установе гдје се трудимо да школујемо наше кориснике ради запошљавања, а наш Ђеро је управо испратио тај пут и овдје је дочекао пензију. Увијек је био дружељубив и прво на шта помислим када га поменемо јесте његов ведар дух – казала је Челар Дракулићева.