Неколико мјештана Горњих Божинаца заврнули су рукаве и одлучили да сами обнове своја огњиштва, али и путеве, а највећа жеља им је да у село стигне струја која ће, како се надају, подстакнути повратак.
У селу које је некада имало на десетине кућа, обновљено их је тек неколико, а само једна уз помоћ донација, истичу мјештани. Додају да је инфраструктура, док нису сами почели да је обнављају, била главна препрека за оживљавање села.
Четрдесетшестогодињши Горан Попић, у дијелу села званом Колонија, на очевини гради кући. Један је од заслужних за уређење пута кроз село и са великим нестрпљењем чека тренутак када ће се трајно вратити на своје огњиште.
– До сада сам боравио и радио у Грацу, али убудуће намјеравам да највише времена проводим на имању које сам наслиједио од оца. Било је све зарасло и порушено. Прије неколико година сами смо пробили пут који је био зарастао. И раније смо уређивали пут, равнали га багерима и насипали. Прије се само комбијем могло проћи, а аутомобилом никако – рекао је Попић додајући да је прије двије године предао захтјев за обнову куће, али да помоћ није стигла.
– Нисмо добили одговор, а више нисмо могли чекати и кренули смо у обнову сами. Важно је да смо се покренули са мртве тачке, да се нешто ради – казао је овај мјештанин који заједно са својим комшијама све наде полаже у долазак струје у село.
– Најближа бандера је на око километар од села, али треба урадити и трафо – станицу. Сада користимо агрегат када мајстори раде – додаје он.
Без обзира на све препреке, признаје, једва чека сваки слободан тренутак да дође у завичај. И другима поручује да барем очисте своја имања, да не буду запуштена.
– Имају двије куће обновљене од рођака, али и он дође повремено. Док не буде струје многи неће да граде, бар тако кажу – рекао је Попић.
Анто Јерковић до прије двије године боравио је у Аустрији, а као пензионер сада највише времена проводи на очевини.
– Станујем у Пољу док сређујем имање, а када све завршим, ту ћу и боравити. И синови дођу, заинтересовани су за овај крај. Сестра живи у Швајцарској и она жели овамо да се врати, рођак исто. Има нас пет који мање – више боравимо на очевини – каже Јерковић додајући да се 2005. године овом дијелу села није готово могло ни прићи.
– По мало смо почели да уређујемо, чистимо, косимо, изграђујемо. До сада нико није помагао и нисмо толико ни тражили, али очекујемо барем да нам се омогући прикључак за струју. Боримо се са агрегатима, али није то то. Струја је приоритет. Пут одржавамо и повремено морамо довозити шљунак и равнати га – истиче Јерковић који се нада да ће, када обнови огњиште, на њему окупљати породицу.
– Направио сам и печењару и мјесто за дружење. Највише некадашњих комшија окупи се овјде за Духове. Састанемо се као некада, буде лијепо, и запјева се – рекао је Јерковић.
Дружења
Да је приврженост родном селу дубоко укоријењена у Божинчане, истичу и Попић и Јерковић. Сви који стално или повремено бораве на својим огњиштима радо се окупљају у дому у Кулини.
– Ту организујемо дружења нас који смо из Божинаца, Кулине, Бунара и Пољара, играмо прстена. Организовали смо пјешачење дуго 20 километара по селима – рекао је Јерковић.
