Пут младог Дервенћанина Николе Шаиновића и његових родитеља Радмиле и Ненада, да успјешно заврши основну школу био је препун изазова, али крунисан неизбрисивим искуствима и пријатељствима за читав живот.
Овај двадесеттрогодишњак, који живи са церебралном парализом, једини је у Републици Српској који је основну школу завршио уз помоћ асистивне технологије, односно тоби комуникатора.
Његова мајка Радмила каже да Никола ову технологију користи покретом ока, а комуникатор му омогућава да чита, па чак и да монтира видее. Ипак, како Радмила каже, пут до одваквог начина комуникације, није био лак.
– Никола је дијете очуване интелигенције, али је су његов живот одредиле компликације при породу. Био је крупна беба са пупчаном врпцом омотаном око врата. Упркос препорукама за царски рез, љекари су покушали да Никола буде рођен природним путем, што је изазвало компликације. Како је његов мозак остао очуван и љекари још увијек сматрају феноменом – казала је Николина мајка.
Борба за што нормалнији Николин живот од тада непрекидно траје.
– Константно смо наилазили на блокаде у покушају да докажемо да је Никола интелектуално добро, што је било очигледно у његовом понашању. Тражила сам начин да разумијем како доћи до психе мог дјетета и како се ради са таквом дјецом која су, за мене, психички уредна али заробљена у свом тијелу – објаснила је ова мајка додавши да су имали срећу да упознају добре људе.
– Никола је имао девет година када је почео да користи Робусну тастатуру која је специјализовани миш и покреће се очима, али је ријеч о застарјелој технологији која се користи до 14. године. Касније, када је Никола имао 13 година, ступила сам у контакт са мајком чији син користи тоби комуникатор. Увидјели смо да је то доста модернија технологија – објаснила је Радмила, а убрзо су открили да комуникатор може да се прилагоди тако да Никола може да пише.
– Са набавком овог комуникатора почело је и Николино школовање. Све је то био изазов и за њега, и за нас, али и за наставнике и васпитаче у Центру за дјецу и омладину са сметњама у развоју „Будућности“. Неизмјерно сам им захвална, јер су и они заједно са Николом, учили и прилагођавали се – објаснила је Шаиновићева.
Школа је на Николу одлучно утицала.
– Он је био одлучан да учи и да изнова понавља градиво. У ових девет година, често су нас суграђани и наставници сретали у шетњи док ја понављам Николи градиво које прво ја научим – уз смијех прича Николина мајка.
Подршка и помоћ коју су кроз школовање, али и читав Николин живот, имали од центра „Будућност“, огромна је.
– Мени је драго што имамо Центар „Будућност“ у нашем граду, функционалну и пријатељску установу, у којој су спремни да се ухвате у коштац са дјецом са потешкоћама. Сви су изградили пријатељски однос са њим, а посебно наставница Виолета Пећић. Тај однос је чист показатељ пријатељства – додала је Шаиновићева.
Комуникатор који млади Дервенћанин користи, сваких пет година мора да се обнови и догради, а осим за основно функционисање и школство, Никола га користи и у напредније сврхе.
„Голф 2“
Сви који познају Николу знају и за његову љубав према аутомобилима, и то не било којим, већ према„голф 2“.
– Поводом 18. рођендана купили смо му аутомобил и он је тада изразио жељу да покуша да притиска гас. Купили смо му „голф 2“ и одатле се родила љубав. Никола је хтио да се посвети уређивању аута, тако да буде уникатан. Заједно са оцем дао се у куповину и замјену дијелова, па сада са тим аутомобилом обилазе разне смотре уникатних аутомобила – испричала је Радмила Шаиновић.