Даринка и Здравко Радановић из Велике Сочанице прославили су 70 година брака, а у њихових седам заједничих деценија стало је све оно што живот носи, од највеће среће до истинске туге.
Њихова прича почела је давне 1954. године, када је Здравко одлучио да тадашњу комшиницу Даринку послије игранке отпрати до куће. Здравко је признао да се тада родила мисао да би Даринка могла да буде његова животна сапутница.
– Одмах сам идућег дана одлучио да је обиђем на њиви гдје је чувала говеда. Када смо се трећи пут срели рекао сам јој да бих волио да ми буде жена. Није одмах пристала, али то није ме поколебало. Био сам упоран. Сваки дан сам пролазио поред ње и питао је да ли се предомислила, док једног дана није пристала да се уда за мене – испричао је Здравко.
Свадбени обичаји, додаје, прије седам деценија били су прилично једноставни.
– Ја сам дошао кући и рекао својима да сам одлучио да се оженима, а и Даринка је рекла својима и нико није правио проблем. Једне вечери сам са дједом и оцем отишао по њу и свом тасту однио флашу ракије и то је било то. Такви су били обичаји -присјећа се Здравко те издваја како су њих двоје у то вријеме маштали да саграде кућу и да живе сами, што су врло брзо и спровели у дјело.
Времена су била таква, додаје Даринка, да су супружници подржавали једно друго.
– Стварно смо, за то доба, имали велике планове. Ја сам пристала да будем домаћица, да одгајам дјецу и да домаћинство буде на мојим леђима, а Здравко је, чим се указала прилика, регистровао приватну столарску радњу. Он је од јутра до мрака радио у радионици или на терену, широм регије, а ја сам обрађивала земљу са воловима и одржавала домаћинство – сјећа се Даринка која је родила петоро дјеце.
Три кћерке и два сина били су вјетар у леђа да се што више ради и да дјеци омогуће школовање. Међутим, живот је за Радановиће имао друге планове.
– Син Милан је преминуо док је био беба, а сина Миленка смо изгубили у рату када је имао 28 година, и то док му је супруга била трудна. То не може да се пореди ни са каквом другом несрећом. И 30 година касније лијежемо и устајемо са сузама због нашег Миленка. Утјеха нам је његов син и његова два унука због којих смо обоје успјели да преживимо све ове године – са тугом је испричао Здравко те се са поносом похвалио својим кћеркама.
– Имамо три кћерке, Радмилу, Милицу и Гордану и засигурно су и оне много тога осјетиле на својој кожи од када је Миленко погинуо, што због туге због његовог прераног одласка, што због нас двоје који смо можда и мало себично били препуштени нашој тузи за сином – казао је Здравко те се осврнуо на још једну велику трагедију.
– Изненада, прије неколико година, преминуо нам је и унук. Па, иако су нам се трагедије само низале, смо све издржали. Радост на причињавају, уз кћерке, наших 13 унучади и десет праунучади – додала је Даринка.
Поводом великог јубилеја, Радановићима су њихови потомци приредили прославу, славеће заједно живот и слогу којом се поносе.
Вјерни читалац
Дјед Здравко је вјерни читалац Дервентског листа још од пензионерских дана, а како се отежано креће, сваког четвртка му неко са пијаце донесе најновије издање листа.