У осмочланом домаћинству Ђурђевић у Доњим Церанима у слози и под истим кровом живе четири генерације, а најстарији међу њима су седамдесетпетогодиши Гроздана и Драгутин који су ове године прославили 55 година брака.
Упознали су се на збору у Појезни, одакле је Гроздана родом, а била је то, како истичу, љубав на први поглед.
– Послије упознавања, виђали смо се на зборовима и прелима, али сам ја морао да идем на одслужење војног рока у Титоград. Гроздана је остала и чекала ме, а чим сам се вратио из војске вјенчали смо се, јер сам знао да је она најбоља за мене. Обоје смо имали по 20 година, али сам ја мало старији – присјећа се Драгутин кроз шалу додајући да је, иако је старији од супруге пет мјесеци, ипак он тај који мора да слуша.
Почетак је, кажу, био тежак, јер је Драгутин био десето дијете у породици, а Гроздана пето па су морали да се одијеле. Грозданин отац помогао им је да саграде кућу јер је био зидар, а данас се тих дана сјећају као тешких јер су били раздвојени.
– Били смо раздвојени јер сам ја остала са кћерком код куће, а Драгутин је радио у разним крајевима свијета. Међутим, када је човјек окренут породици, супружници једно другоме, све се то лакше преброди – говори Гроздана.
Данас, након дуже од пола вијека заједничког живота, говоре да је тајна њиховог брака узајамна пажња и љубав.
– Без узајамног поштовања и сјећања на ријеч у добру и у злу, без љубави и пажње, нема успјешног брака. Младима који се жене и удају или живе заједно можемо да поручимо да се поштују у помажу колико год је то могуће и да се што више окрену својим породицама, дјеци и једно другоме – закључују у глас Драгутин и Гроздана.
Породица
Рад је одувијек био оно што супружнике Ђурђевић кроз заједнички живот прати. И данас имају краве, свиње, а брину се и о троје праунука који живе с њима. Једно другом до рамена, свакодневно усрећују Драгутина и Гроздану, те им све послове чине лакшим и занимљивим. Осим њих, у домаћинству Ђурђевића живи и њихова кћерка Нада, унук Дарко и његова супруга.