Otkrivanje priča naših predaka je iskustvo koje menja čoveka. Promeni način na koji vidimo sebe, naše porodice i našu zajedničku istoriju. Molim sve one koji možda imaju neku vrstu porodične veze sa porodicom Stanković iz Osinje ili porodicom Nović iz Gornjih Cerana da me kontaktiraju i dodaju svoju granu našem porodičnom stablu.
Molba je to Mire Rajković, rođene Stanković, čiji poduhvat izrade porodičnog stabla zaslužuje da bude zapisan na stranicama Derventskog lista. Njena čelična volja da prevaziće objektivne poteškoće i istraži porijeklo svoje porodice, dovela je do dokumenata iz nekih od najvećih svjetskih arhiva, između ostalog onog u Istanbulu, ali i dokumenata iz vremena nacističke Njemačke.
– Ovaj projekat i moje putovanje kao amatera genealoga pretvorilo se u nešto što nikada nisam mogla ni da zamislim i postalo je mnogo veće nego što sam ikada očekivala – rekla je ona.
Selidba u Australiju
Mira Stanković rođena je 11. oktobra 1977. godine u Sidneju u Australiji, od roditelja Ostoje (Stojan) Stankovića i Bose (Milan) Nović.
– Moj otac je jedno od petoro, a majka jedno od devetoro djece svojih roditelja. Moj otac je rođen u Osinji, gde je i pohađao osnovnu školu, a vojni rok je služio u Zadru. Posle vojnog roka ženi se mojom majkom koja je rođena u Gornjim Ceranma. Godine 1964. otac se seli u Vojvodinu u Bački Jarak gde radi kao signalista u Jugoslovenskim železnicama. Godinu kasnije rođen je moj brat Goran, a nedugo potom, majka i brat sele se u Vojvodinu kod oca – priča Rajkovićeva
U to vrijeme, sredinom šezdesetih godina prošlog vijeka, potraga za radnom snagom bila je najintenzivnija u Kanadi, SAD-u i Australiji, pa njen otac odlučuje da Vojvodinu zamijeni dalekom zemljom.
– Prilika za bolji život odvela je moje roditelje i brata u Sidnej u koji su stigli 10. juna 1970. godine. Plan je bio da ostanu samo dve godine, odnosno da tamo provedu vreme koje je vlada Australije tražila. Neočekivano su ostali 41 godinu, a otac se u ovoj zemlji razboleo i preselio u večnost. Sahranjen je u Srpskom pravoslavnom groblju u Sidneju – riječi su Rajkovićeve koja se sjeća priča iz njenog djetinjstva o prodici u Bosni i rodbini u Vojvodini sa kojim su imali redovne kontakte.
– Znam koliko se moja majka radovala svaki put kada bi stiglo pismo od porodice. Seli bismo svi zajedno, a ona bi nam pročitala pismo i pokazivala fotografije koje su nam poslali. Tako su mi usadili dubok osećaj pripadnosti porodici i pomagali mi da upoznam one koji su postojali pre mene. Uvek su me podsećali da sam deo mnogo veće porodice iako sam odrastala u zemlji preko okeana, daleko od otadžbine – sjeća se Rajkovićeva.
Posjete zavičaju
Stankovića i Novića
Rodni kraj svojih roditelja prvi put je posjetila 1986. godine kao devetogodišnja djevojčica.
– Sa rodbinom smo proveli pet meseci i za mene kao dete koje je odrastalo u Australiji, i to u gradu, selo je bilo toliko drugačije od svega što sam do tada videla. Došla sam iz betonske džungle u zelenilo i brda. Mesto gde su deca trčala okolo po njivama. Mesto gde su generacije pre mene odrasle na toj zemlji. Skoro svaka osoba koju sam upoznala i sa kojom sam provela vreme bila je u krvnom srodstvu sa mnom. To je bilo drugačije, bilo je nešto što nisam imala u Australiji, jer smo bili samo nas četvoro. Upoznavanje mojih baba i deda, stričeva, ujaka, tetaka i tetkova, kao i rođaka je bilo iskustvo koje je imalo ogroman uticaj na moj život. Avgusta 1986. krstio me je tadašnji osinjski sveštenik, otac Miloš Subić. Moji roditelji nisu hteli da menjaju kumove, pa su čekali priliku da budem krštena na njihovom ognjištu i da imam duhovnu vezu sa njihovim zavičajem – kazala je ova neobična žena koja je svoj životni rado stavila pred oči javnosti.
Kada je 1997/1998. godine ponovo posjetila BiH, zatekla je drugačiju sliku od one koju je ponijela u Australiju. Ratni vihor je ostavio mrlje na licu Dervente i tada je izgubivši i djeda po majci, Milana Novića, shvatila da sa nestankom starijih generacija nestaju i priče i o njihovom odrastanju i životu.
– Tek kada sam rodila prvo dete, sina Luku osećala sam dužnost i potrebu da upoznam svoju decu o njihovom poreklu. To je bio razgovor koji sam vodila sa svojim ocem nakon rođenja mog sina. Planirali smo da napišemo naše porodično stablo i trebala sam da snimim njegove priče. Nažalost, 2011. godine smo neočekivano izgubili oca i planovi koje smo imali tada, su propali. Moja kkerka Maja koja je rođena 2012. nije upoznali svoga djeda Ostoju, kao što ni ja nisam upoznala mog djeda Stojana – ispričala je Rajkovićeva koja je 2013. godine zadužila tetku i majku da prilikom posjete Derventi prikupe što više starih fotografija porodice i kopije donesu u Australiju.
– Jedva sam čekala njihov povratak. Videti neke fotografije mojih predaka po prvi put je bilo neprocenjivo. Intenzivno sam ih proučavala da vidim da li mogu da vidim neku sličnost sa samom sobom. Morate razumeti, za nekoga ko je odrastao na drugoj strani planete bez šire porodice, kada vidite nekoga ko liči na vas to vam daje taj osećaj pripadnosti. Imala sam osećaj da mi neki deo života nedostaje – priznala je ona, a prvi pisani trag o porodičnom stablu porodice Stanković za nju je zabilježio stric Živko.
Rađanje
porodičnog stabla
– Naš prvi predak, Stanko Stanković, došao je u Osinju 1797. godine iz sela Blatnica, iz okoline Teslića. Saznala sam da je došao sa Milovanom Subotićem. Milovan je imao sina Teodora kojeg su zvali „Todor Mićin“ i ta grana je sada poznata kao porodica Mićić Stric i ja smo počeli od „fejsbuk“ grupe „Potomci Stanko Stanković 1797. Osinja“ u kojoj sada imamo više od 140 članova. – Zamolila sam svakog člana naše grupe da mi dostavi informacije za porodično stablo. Nisam se samo zaustavila na porodici Stanković. Druga polovina moje porodice je porodica Nović iz Cerana, pa smo uporedo gradili i porodično stablo ove porodice. Napravili smo i „fejsbuk“ grupu „Svi Novići u jednu grupu“. Prema pričama, najprije su bila tri brata koji su došli u Osinju ili Cerane bježeći pred osmanlijama. Ta tri brata su se razdvojila i danas se potomci Novića nalaze u Osinji, Gornjim Ceranima i Detlaku – saznala je Rajkovićeva dodavši da je i Stankovići i Novići slave istu krsnu slavu, Svetog Ignjatiju.
– Tokom godina sam pokušavala da potvrdim priče koje sam prikupila sa nekom vrstom pisane dokumentacije. Na poslednjem putovanju u BiH 2016. godine pola dana sam sa tadašnjim matičarem iz Osinje Boško Spasojevićem prelistavala stare matične knjige. Ti sati koje sam provela dok sam ga slušala kako mi priča priče o članovima moje porodice je dan koji neću zaboraviti. Saznala sam da je moj deda Stojan uhvaćen u Drugom svetskom ratu i poslat u radni logor u Nemačku gdje je proveo 4,5 godine. Kada se vratio i pokucao na vrata kuće, moj otac je rekao majci da je neki čiko na vratima, ne shvatajući da je to njegov otac – kazala je ona sjećajući se nevjerovatnih podataka do kojih je tokom svog istraživanja dolazila.
– Jednom prilikom sam sa jednog sajta dobila informacije o podudaranju sa dedom Stojanom. Nisam mislila da je to moguće. On je bio čovek koji je ceo život proveo u Osinji i osim u Drugom svetskom ratu nije živeo nigde drugde. Link me odveo do zapisa iz nemačkog logora gde je držan. U dokumentu je navedeno da je on bio „Uber“ zatvorenik. Odveden je u kamp za rad gde je radio na zemljištu i gde se izdvojio kao jedan od 12 srpskih zatvorenika od ukupno 520 kojima je data isplata ili povećanje plate za njegov trud. Jedva sam čekala da pokažem njegovoj deci dokumente koji su mene pronašli – rekla je Rajkovićeva.
Porodično stablo Stankovića, do danas, ima blizu 1.000 osoba, a porodica Nović oko 700.
– Svake godine dodajemo nove mališane u stablo. Nadam se da će im jednog dana neko reći za člana porodice kojeg su imali u Australiji, a koji je pomogao da započnemo ovu misiju i nadam se da će buduće generacije biti ponosne što smo im ostavili ovo neverovatno stablo iza sebe – poručila je Stankovićeva.
Istražujući svoje korijene Mira Rajković je na tom putovanju upoznala brojne ljude koji su joj, svaki na svoj način, pomogli da ostvari svoj naum.
– Osim članova porodice za koje nisam znala da postoje, a sigurna sam da ni mnogi nisu znali da ja postojim, upoznala sam i lokalne sveštenike, poput oca Ilije Trivića, istoričara Damira Kljajića i mnoge druge – dodala je ona.
Popis iz 1850. godine
Sarađujući sa Damirom Kljajićem i uz njegovu pomoć, Rajkovićeva je iz istanbulskih arhiva uspjela da dobije popis stanovništva iz 1850. godine iz vremena otomanskog carstva.
– U tom popisu još ne mogu da potvrdim koja kuća je bila Stankovićev dom, s obzirom da osoba koja je vodila popis nije napisala svako prezime za svaku kuću, ali sam potvrdila kuće Novića u Ceranima. Naša grana Novića sa nadimkom „Bujednjaci“ potekla je od Jovana Novića (otac Trifun). Ovi tipovi dokumenata potvrđuju sve priče koje se prenose sa generacije na generaciju. Ali kada vidite da je to potvrđeno na papiru koji je napisan pre više od 170 godina to mu daje novo značenje. Naš sledeći zadatak je da dobijemo pristup poslednjem otomanskom popisu iz 1876. godine. Drugi mogući ugao istraživanja je pribavljanje vojne evidencije drugi i treći regiment Bosanke armije tokom vladavine Austrougarske – rekla je Rajkovićeva.
“Mira iz Australije”
Pored porodičnog stabla njenih porodica iz Osinje i Cerana, Rajkovićeva je istraživala i porodične veze njenog muža Saše Rajkovića.
– Tokom poslednjih deset godina istraživala sam i njegovu stranu porodice koja potiče iz Banije, Korduna, Like, Srbije i Bosne. Kao što sam upoznala istoričare za područje Dervente, takođe sam stupila u kontakt i sa istoričarem za region Banije Petrom Demićem koji me je vodio i pomogao mi da istražim ovu stranu porodice. Kontaktirala sam državnu arhivu u tim oblastima i matične urede da dođem do informacija. Mnogi matičari i arhivisti me znaju kao „Miru iz Australije“ – rekla je Rajkovićeva.