Ово је прича племенита као намјера због које је мој саговорник отац Синиша Максимовић, парох дервентски, кренуо Русији, земљи у којој се небеске капије отварају широко, уз пјесму херувима и клепет дрвених клепетала.
Добио је наш прота Синиша благослов митрополита зворничко – тузланског Фотија да буде духовник на овом путу душама православним из Дервенте, Бијељинe, Добоја, Београда и других градова из Србије, које су кренуле са њим у руску земљу, земљу огромну, небеску, бескрајну ко тиха молитва што никад не престаје. Видјели смо се нас двојица у љетниковцу храма Преображења Господњег, непосредно након што је наш неуморни прота стигао у Дервенту. Узео сам благослов и ставио диктафон на сто. Морам да признам да сам био усхићен и помало уплашен. Усхићен због приче коју сам хтио да чујем. а уплашен због тога што годинама већ нисам писао за новине и што сам био сигуран да је то моја прошлост.
– У Москву смо стигли 9. септембарског дана. Небо је у свом бескрају полако освајала ноћ када су око 18 часова точкови авиона запарали писту московског аеродрома. Русија нас је дочекала раширених руку, као мајка која чека своје чедо. Сваки човјек је под тим небом мален, али и некако ближи Богу, јер гдје ћеш, ако не у Москви и Русији, најљепше осјетити ововремени живот који се преплиће и надовезује на славну хришћанску прошлост ове велике земље?!
Москва је град у којем су и зграде монументалне као храмови, а храмови величанствени као да су грађени да се у њих смјести цијело небо – рече ми прота Синиша и настави причу о великим и славним манастирима које је заједно са осталим ходочасницима посјетио у Москви.
– На јужном рубу града посјетили смо Донски манастир. Међу зидовима тамним од година и куполама сјајнијим од злата поклонили смо се икони Донске Богородице. Пут нас је одвео и у Даниловски манастир, најстарији у граду, обновљен и достојанствен као човјек који је прошао бројна искушења, па је добро научио да ћути о њима. У њему је сједиште руског патријарха, у њему се крије осјећај дома и у његовим звонима се осјети душа московска. Посјетили смо и велелијепни Сретењски манастир пун молитвене дисциплине и неког древног поретка пред којим застаје дах. У московском округу прошли смо путем што мирише на брезе и води у Сергијев Посад. Ово није само град, ово је чиста мисао. Ту се налази Тројице -Сергијева лавра, љепша од слике, као да је никла из молитве, а не из земље. У лаври су смјештене мошти Светог Сергија Радоњешког, којима су се наши ходочасници поклонили.
А онда, у једној обичној улици у којој људи журе као у било којем другом великом граду, иза једног високог зида, као да се свијет потпуно мијења – Покровски манастир. Дугачак, миран и тих ред у којем људи стоје стрпљиво, сатима, са молитвеницима у рукама, а нас пропуштају јер су чули да смо стигли из Републике Српске и Србије. У мени не виде путника него духовника, прилазе ми са намјером да чују ријеч утјехе.
У храму мирис воска и тамјана, а у цвијећу кивот са моштима Свете Матроне Московске. У тишини и у златом полумраку људи прилазе и поклањају се овој дивној светитељки. Сви смо одатле са собом понијели дио неизрециве свјетлости и неисказаног мира – рече ми прота Синиша.
Имао сам прилику да видим мало слике и тона са телефона оца Синише, који на најљепши начин показују како поклоници стоје мирно у дугим редовима, као да чудо није само у светињи, него и у свакоме од њих који се у миру моле пред њом.
Док сам слушао оца Синишу моју пажњу нарочито је привукла посјета храму Христа Спаситеља. Један догађај из централног храма Руске Православне Цркве заслужује да буде истакнут.
– Kад стојиш пред храмом Христа Спаситеља и покушаваш да сагледаш његову љепоту, стиче се утисак како се златне куполе стапају са небом и претварају у Сунце. Узео сам телефон и почео да снимам тај простор. Пришао ми је чувар и замолио ме да угасим камеру, а онда сам му рекао: „Ја сам свештеник из Дервенте, из Републике Српске. Kако ћу мојим парохијанима објаснити какав је ово храм ако не снимим?“ На ријечи нашег проте стражар је срдачно рекао: „Оче само поставите телефон, тако да га надзорне камере не уоче и слободно снимајте“ – испричао је прота.
Док ми је отац Синиша показивао снимак, стекао сам утисак да је управо видео запис једини начин да се храм опише. Ријечи су у овом случају непостојане као ситни прах ког и лаки вјетар разнесе на све стране свијета.
Посјетили су наши ходочасници Црвени трг и Kремљ. Ако црвена боја представља зрелост, онда Црвени трг није црвен од комунизма него од молитве која се наоколо шири из храма Василија Блаженог и Kазањског сабора. На овом бајколиком простору све одише савршеном озбиљношћу и то је, због бројних стражара који пажљиво посматрају трг, једино мјесто на којем је наш свештеник, за вријеме боравка у Русији, могао да осјети ратну несрећу која се прелива из Украјине.
Дервентски ходочасници посјетили су и Дивејево, манастир о коме се говори тихо као кад се изговара молитва. У Русији је позната прича да свака травка у овом манастиру зна за име Светог Серафима Саровског, који се овдје подвизавао.
– У овом, као и у свим другим манастирима, које смо посјетили, монахиње су показале нарочиту наклоност када су чуле да долазимо из Републике Српске. Били смо изненађени колико познају тешку судбину нашег народа. Мати Сергија, игуманија ове велике свете обитељи, дала је благослов да се икона Светог Серафима Саровског коју су Дервенћани претходно обезбиједили, положи на кивот са његовим моштима и да на тај начин пошаље благослов цијелом дервенском крају. Док траје литија Kанавком Мајке Божије, сваким кораком одзвања шапат вијекова. Нема журбе. Нема сувишних ријечи. Само молитва и вјера која је у свему видљива и јасна. Зато није ни чудо што ми се учинило да је и воз ишао спорије када смо напустили Дивејево. Kао да и он не жели да прекине тај мир – говори прота Синиша.
Пут је наше суграђане одвео и у Санкт Петербург – град којег су анђели градили док су плакали. Нигдје се свјелост не разлива по улицама као у царској престоници коју пресјецају канали и спајају бројни мостови. Ријека Нева тече споро као да не жели да разбукти историју и поремети тишину бројних петроградских светиња.
– Овдје смо обишли Иаскијевски сабор, Kазањски сабор, Спас на Kрви, Ермитраж, посјетили смо и манастир Светог Јована Kронштатског и Смоленско гробље гдје смо се поклонили Светој Kсенији петроградској. Нестварни Петроград могао би бити једна посебна тема за причу – наводи дервентски прота који је послије повратка у Москву има срећу да се сретне са пријатељима са којима је студирао духовну академију.
– Наш сусрет био је проткан молитвом и сјећањима на неке прошле године, али и испуњен охрабрењем да се чврсто носимо са мукама које нас у овом времену разапињу. На бројним тачкама овога путовања служио сам Свету Литургију, а моје и срце мојих сапутника испунила је раскошна црквена музика и савршено увјежбани хорови који употпуњују свако богослужење.На крају овога пута, негдје између Москве и неба, схватио сам: Русија није само земља, она је стање душе. Русија је земља у којој се молитва не изговара, него дише. Док сам одлазио, знао сам – из Русије се не враћаш исти. Враћаш се тиши, и некако свјетлији – рекао ми је отац Синиша на крају овог угодног разговора.
Причу забиљежио
др Вукашин Беатовић