Полицијска станица у Дервенти мјесто је гдје се породичне вриједности преплићу с професионалним позивом „момака у плавом“, јер у њој раме уз раме раде три оца и три сина који су живот посветили безбједности грађана и очувању мира у Републици Српској.
Ова станица јединствена је у Српској, ако не и шире, јер каријеру у њој већ годинама граде генерације стасале у истим домаћинствима. Томе свједочи и то што је донедавно у њој заједно радило још пет очева са синовима. Неки од њих су се пензионисали, а неки наставили даље у радне побједе у другим јединицама Министарства унутрашњих послова Српске.
Дејан Кнежевић, Ведран Малић и Марко Ковачевић су млади радници ПС Дервента који поносно сваког јутра са очевима Бориславом, Миланком и Слободаном крећу у радне побједе.
Захваљујући снажном утицају очева ови младићи су од најранијег дјетињства схватили важност полицијског посла. Њихови очеви, искусни полицајци са дугогодишњим стажом у МУП-у, пренијели су им љубав према униформи, служби и преданост заштити грађана.
Дејан Кнежевић каже да је одрастао уз полицијски опасач па је тако још одмалена пожелио да буде полицајац. Жеља му се недавно и испунила јер је успјешно завршио Полицијску академију.
– Растао сам уз полицијску униформу, шапку и лисице те ми је то ушло у крв. Тако да сам се одлучио да кренем стазама свог оца да будем као и он у служби својих суграђана – рекао је Дејан за „Глас Српске“.
Његов отац Борислав који је већ 28 година у полицијској служби не крије понос и нада се да ће син имати бољи и успјешнији животни пут.
– Прошао сам све и свашта и ратна дешавања и егзодус из Босанског Петровца гдје сам радио као полицајац. Пут ме је довео у Дервенту и ту сам наставио полицијски рад. Прво сам десетак година носио униформу, након чега сам постао криминалистички техничар – испричао је Борислав.
Додао је да посао полицајца није нимало лак што је појаснио и сину када је одлучио да крене његовим стопама.
– Рекао сам му да ће бити тешко, опасно и напорно, да се неће обогатити, али ће имати задовољство што ће некоме помоћи – рекао је Борислав.
Истакао је да је за свој радни вијек прошао „сито и решето“, а једна од тешких ситуација је била интервенција послије пљачке банке у Дервенти.
– Разбојник је упао с аутоматским оружјем и покушао да разоружа заштитара те је у том натезању ранио сам себе. Када смо стигли он је лежао и љекари су му помагали. Требало је то све добро документовати, да се сваки траг правилно забиљежи. Било је то стресно и напорно, али успјешно смо све завршили – рекао је Борислав који се нада да ће младе полицијске снаге научити посао од старијих колега те да ће га радити у складу са законом.
Очево искуство била је водиља и Ведрану Малићу који се одлучио да постане „момак у плавом“ да би, како каже, као и отац помагао суграђанима и штитио Републику Српску.
– Љубав према овом послу јавила се још у средњој школи.
Надам се да ћу успјешно радити овај посао и оправдати очекивања свог оца који ми је подршка број један – казао је Ведран.
Тата Миланко скоро 30 година поносно носи полицијску униформу и већ је пред пензијом. Каже да је и он у младости желио да буде полицајац и памти вријеме из бивше Југославије када је полицајац био оличје државе.
– Ову зграду Полицијске станице у Дервенти, након што је разрушена 1992. године, дигли смо из пепела и изградили је. Истовремено смо одржавали безбједност у граду и правили своју станицу заједно са народом. Било је то тешко вријеме, али и фино дружење на које остају лијепе успомене – рекао је Миланко за наш лист, додајући да је полиција „жив организам“ и стално се мијења.
Он посљедње двије деценије ради као полицијски инспектор у ПС Дервента, а радио је и друге полицијске послове. Истиче да се у овом послу много научи, али се мора и много знати како би се све одрадило како треба.
Каже да је сада друго вријеме јер су технологије узнапредовале па је полицијски посао мало другачији.
– Инспектор је тај који од настанка кривичног дјела па до пресуде све прати. Мора све широко гледати да би се задовољила правда – рекао је Миланко.
Истиче да му је велика част што је син постао припадник МУП-а РС те да му је рекао како посао носи велику одговорност и да ради поштено и по закону.
Очевим стопама иде и Марко Ковачевић који је за разлику од младих колега Дејана и Ведрана већ прекаљени полицајац који је рад у ПС Дервента почео у априлу 2020. године.
– Кад одрастеш уз оца полицајца одмалена желиш да наставиш истим стопама. Родитељи су нама на неки начин звијезде водиље у животу и тако треба бити. Бити полицајац није нимало лако и то је врло захтјеван позив, а рад уз оца има своју тежину да то што је он градио 30 година не срушим и да оправдам очекивања – рекао је Марко.
Истиче да је рад у малој средини посебно специфичан јер се професионални животи и поступања преплићу са познаницима, комшијама, пријатељима.
– Мораш према свима поступати у складу са законом и правилима. Опет, требаш гледати и неку моралну, људску страну и то је све компликовано ускладити. Тешко је приватно и пословно ускладити јер се ради 24 сата.
Стално вас препознају као полицајца и обраћају вам се шта год радите и тако носите ту тежину посла – прича Марко.
Његов отац Слободан кога сви знају како Бобана из војничке униформе 1992. године је „упао“ у полицијску са тек навршене 22 године живота.
Полицајац у униформи је био седам година, а касније се усавршио и постао криминалистички техничар.
– Нема каквих увиђаја нисам прошао и шта нисам радио. На нама је тежина прикупљања доказа који ће неког затворити или ослободити или који ће допринијети да се успјешно ријеши неки случај. Нимало то није лако јер носиш одговорност за туђе судбине на својим леђима – рекао је Бобан.
Истакао је да никада неће заборавити трагичну судбину седмогодишњег дјечака који је починио самоубиство.
– Тада сам први пут заплакао на послу и то ће ми увијек остати у сјећању. Плакао сам и прикупљао доказе, фотографисао – испричао је Бобан.
Он се са сјетом сјећа старијих времена када је, како каже, полицајац био више поштован и цијењен.
– Данас су нека чудна времена, јесте да су услови рада лакши, али сам себи не могу да вјерујем каква је промјена наступила. Свако хоће нешто своје и мало ко поштује ауторитете. У оном ратном вихору иако је већина становништва имала оружје, мени је било лакше радити и некако је било више поштовања – рекао је Бобан.
Имао је опасних ситуација, а позив на интервенцију због провале у једну кућу био је један од оних који подижу адреналин и носе неизвјесност шта ће бити.
– Пријављено је да је наоружана особа упала у кућу и да је унутра. Одмах смо отишли на терен како би спасили наше суграђане. То је онај тренутак кад идеш и не знаш шта те чека. Ту једна грешка може да кошта главе. На срећу све се добро окончало и нисмо морали да употријебимо оружје – рекао је Бобан.
У Полицијску станицу у Дервенти раније су заједно радили и Раденко и његов син Ненад Лазаревић, затим Душко и његов насљедник Бојан Милић. Док су искусни полицајци радни вијек окончали заслуженом пензијом њихови синови и даље ходе очевим стопама.
Под истим кровом заједно су радили и Синиша и његов син Александар Ђекић, али их је живот раздвојио. Синиша је нажалост преминуо, а Александар је прешао да ради у Бањалуку. Ред и мир заједно су чували и Далибор и његов син Владан Добриловић, као и Мирослав Субић и његов син Дарио.
Далибор и Мирослав су такође пензионисани, док је Дарио наставио да ради у ПС Дервента, а Владан је отишао у Жандармерију у Добоју.
Савјети
Савјети искусних дервентских полицајаца за младе који желе уписати полицијску академију, али и њихове синове јесу стрпљење, храброст, истрајност те поштовање закона уз љубав према униформи и грађанима.
То су, кажу, кључне ствари за успјешну каријеру у овом захтјевном и племенитом позиву. Наглашавају да циљ није репресија већ помоћ другима те истичу да посао полицајца носи огромну одговорност, јер он није само особа у плавој униформи која шета по граду и изриче казне.
Напротив, он мора бити више од тога и мора да познаје више вјештина, што би рекли код нас да зна са људима.
– Улога полиције је много комплекснија, фокусирана на помоћ другима, а казна је само посљедња мјера која се примјењује. Данас мораш бити психолог, знати читати људе с којима мораш разговарати како би све протекло у реду – истакао је Слободан Бобан Ковачевић.