Слике свирепих мучења, убистава и прогона српског становништва са Чардака, 29 година послије злочина, и даље су живе, а ратне страхоте које су одредиле судбине великог броја Дервенћана, не смију бити заборављене.
Парастос за 37 жртава чија су имена уписана на плочу у Спомен-комплексу „Чардак“, од којих је највећи број убијен 26. априла1992. године, на Васкрс, и то на кућном прагу, док су преостали страдали у логорима, биће одржан у недјељу, 9. маја. Злочине су извршили припадници војске Хрватске и хрватско – муслиманских паравојних формација.
И дан данас, 29 година послије, слике мучења и крви и даље трепере пред очима Загорке Кузмановић, која је преживјела праву тортуру у заробљеништву, а ни послије толико година, нема снаге да се радује Васкрсу.
– Многе ситуације сам заборавила, али знам да ме није био страх за мој живот. Била сам сигурна да нас неће поштедјети, јер у заробљеништво нас није водио нико познат, по акценту сам схватила да су из неких других градова и баш због тога сам била сигурна да ће нас све побити – сјећа се Кузмановићева те истиче да је једино страховала за дјецу, ко ће њих хранити и школовати јер је и њен супруг Миле био у заробљенишву у тадашњем Дому ЈНА, а који је од посљедица рата преминуо у 55. години не дочекавши пресуду „крвавој Азри“ за злочине почињене над Србима.
– Како су коју жену водили на саслушање, тако су одјекивали крици мучења и клања, а послије сам сазнала да су то пуштали звуке на касетофону – прича Кузмановићева те додаје да је у једном моменту преклињала да је убију да то више не слуша.
– Током испитивања, с обзиром да сам имала минђуше, алке, стално је врх ножа један од њихових војника окретао унутар моје минђуше и пријетио да ће ми осјећи ухо – испричала је Кузмановићева.
Сусрета са Азром Башић сјећа се као да је било јуче, јер су је сви славили и величали, а сјећа се њених крвавих руку и до лакта и хлача, такође, крвавих, а послије је сазнала да је који минут прије тога заклала Благоја Ђураша.
– Дошла је, сва крвава и погледом нас прелетјела и уз обећање да ником неће наудити тражила да иступе жене чији су мужеви били у заробљеништву у Дому ЈНА. Ни на крај памети ми није било да се јавим – сјећа се Кузмановићева додајући да сваким свједочењем изнова проживљава ратну тортуру, али да смогне снаге из „петних жила“ како би допринијела да, поред извршиоца и налогодавци плате за страшне злочине којима су кумовали.
Сјећа се својих комшија, породица Живковић, Лазаревић, Ћудић и Зорић чија су огњишта угашена и за то још увијек нико није одговарао, казавши да се нада да ће правди бити приведени сви који су одговорни за свирепе злочине.
Душанка Марић, те 1992. године, неколико дана уочи Васкса, отишла је са дјецом на село док је њен супруг Игњатија одлучио да остане и чува кућни праг.
– Задњи пут смо се видјели два дана прије тог несрећног 26. априла, када сам ја отишла у село, а он под изговором да никад ником није наудио и никад никог није дирао, остао да чува кућу и кућни праг. Кућа је запаљена, а о њему ништа нисам знала све до момента проналаска и откопавање масовне гробнице – испричала је Марићева која је тада препознала и свог супруга и све своје комшије који су побацани у јаму као животиње.
Удовица Игњатије Марића казала је да јој много значи што је пронашла супруга и што га је могла достојанствено сахранити, али да јој много значи Спомен – комплекс „Чардак“ на коме се налазе имена страдалих, понајвише како би њихова дјеца, али и све будуће генерације поштовале слободу која је плаћена туђом крвљу.
– Много, за мој душевни мир, ми значи и црква Светог апостола Томе и спомен плоча и што се сваке године одржава парастос за жртве, јер ми то улива неку наду да мој Игњатија никада неће бити заборављен и да ће можда једног дана пред лице правде доспјети и сви налогодавци тог страшног злочина – казала је Марићева те додала да су пресуде Азри Башић, Алмазу Незировићу, Есаду и Дервишу Чавалићу, Нихаду Хамзићу, Ивици Перковићу и Дамиру Липовцу су више увреда, јер иако су они извршиоци, таква свирепост би свакако требала оштрије да се казни.
За злочине над Србима у Дервенти, Суд БиХ осудио је Азру Башић на 14 година затвора, док је на шест година затвора осуђен бивши чувар у логору Рабић Алмаз Незировић. Браћа Есад и Дервиш Чавалић добили су пет и пет и по година затвора, Нихад Хамзић Фриц осуђен је на двије године, а Ивица Перковић Мунгос на четири године. Дамиру Липовцу одређена је казна од седам година затвора.
Сатница
Парастос жртвама у Спомен – комплексу „Чардак“ биће одржан 9. маја у 11 часова, а полагање вијенаца планирано је у 11.30 часова.
