У оквиру пројекта „Терапијски програм ране интервенције“ којим се жели указати на важност ране интервенције код дјеце код које постоје развојна одступања или одређене потешкоће и улогу породице као примарног окружења у којем се највећим дијелом одвија дјететов развој, а који проводе Удружење родитеља дјеце и омладине са посебним потребама и инвалидних особа „Сунце“ и Удружење за помоћ ментално недовољно развијеним лицима Бањалука, објављујемо интегрални текст мастера психологије Александара Голубовића.
Пројекат финансира Европска унија, а настао је у оквиру пројекта „Боља социјална укљученост кроз оснажену ИРИС мрежу ОЦД“, којег проводе ЛИР ЦД и АСБ.
Рођење дјетета са одређеним потешкоћама – психолошка перспектива родитеља
Рођење дјетета доноси у сваку породицу велике промјене и сваки члан се прилагођава на свој начин. Родитељ има надања, очекивања, стрепње и планове којима настоји да се носи са оним што долази рођењем новог члана, а то су свакако брига за друго биће и посебан вид одговорности. Када се деси да се роди дијете код којег се установи да постоје одређене потешкоће, то подразумијева да ће се уз очекиване животне промјене родитељи сусретати и са разним изазовима, медицинским третманима, активним контактом са социјалним системом и сарадњом са различитим стручњацима за дјечји развој. Карактеристично је да чланови породице у овом случају могу да доживљавају разна психолошка стања и емоције које могу да варирају и да се јављају у различитим раздобљима. Реакције стреса који у неким случајевима поприма и хроничан облик, емоције љутње, туге, страха те одмажућа емоционална стања попут депресије, кривице и анксиозног реаговања су нешто са чим се сваки родитељ дјетета са тешкоћама у развоју засигурно сусрео.
Када се родитељима саопшти да дијете има одређене проблеме који ће захтијевати посебан облик третмана, прилагодбе и начин живота могуће је да се јаве различити нивои прихватања реалности и ношења са спознајом да није све онако како се очекивало.
У наставку су побројане одређене фазе које обухватају специфичне родитељске рекације и понашања на сазнање да дијете има одређене потешкоће и здравствене компликације.
Шта нам се то управо десило?
У овој фази родитељи сазнају за проблем или им се, уколико је то установљено, саопштава и дијагноза. Родитељ може да негира проблем и осјети очај и беспомоћност.
Ово није добро
Карактеристично је да се јавља љутња, страх, кривица која се одржава самооптуживањем. Родитељи могу да сматрају да су неким својим потезом или начином живота допринијели настанку проблема. Оптужбе како према себи могу да буду упућене и према брачном другу.
Желим да побјегнем, само сам људско биће
У овом случају може доћи до повлачења и изолације родитеља које је некад и помажућа стратегија јер омогућава процесуирање и на крају схватање да одређени проблем постоји. Ово је вријеме када је тражење стручне помоћи у виду психолошке подршке и психотерапије пожељно.
Знам да ово могу
Долази до првих назнака прихватања ситуације и конструктивног ношења са истом. Родитељство се сагледава мало јасније с обзиром да су до настанка ове фазе родитељи прешли већ неки пут: сазнали су више информација о здравственом стању дјетета, ступили су у контакт са одређеним стручњацима којима вјерују. Неки су се повезали са родитељима дјеце која имају сличну проблематику.
Потребно је да донесем/донесемо одлуке, неке од њих неће бити лаке
У неким случајевима родитељи су приморани да промијене посао, додатно се запосле или га пак напусте како би довољно времена посветили дјетету. Пресељења у други град у којем ће неопходни третмани бити доступнији се такође разматрају. Размишљање о упису дјетета у одређене установе те бирање одговарајућих васпитно-образовних програма су нешто о чему родитељи размишљају те покушавају да нађу одговарајуће или приближно задовољавајуће рјешење. Родитељи су мање орјентисани на себе, све своје снаге усмјеравају ка добробити дјетета.
Припрема за оно што долази сљедеће
Родитељи су свјесни да будућност пред њих стално поставља одређене изазове, те тражи да донесу одлуке. Јавља се већа вјера у себе и дијете с обзиром да су неке препреке попут одговарајућих третмана и социјалних права потпуно или дјелимично превазиђене.
Волим дијете без обзира на све
Родитељ може да осјети пуне чари родитељства. У стању је безусловно да воли своје дијете те искуси више пријатних емоција док је са њим. Проблеми које је родитељ имао попут нпр. несанице су се до сада смањили.
Прихватам ствари онакве какве су
Ово је момент прихватања када родитељу постаје јасно да неће одустати од свог дјетета без обзира на све и колико год дани који долазе били тешки. У овој фази родитељ је прешао дуг пут суочавања са оним како је бити родитељ дјетета са одређеним потешкоћама. У стању су да савјетују и друге родитеље чије дијете има исту или сличну потешкоћу (потешкоће).
Битно је нагласити да сваки родитељ има свој начин ношења са овим искуством те самим тим не значи да ће сви осјетити фазе овим редослиједом или да ће искусити сваку од њих – некад нема јасног обрасца. Неки ће до коначне фазе прихватања доћи прије, а неки касније и то зависи од особина личности родитеља, степена подршке, квалитета брачне везе, искустава у прошлости, потешкоће коју дијете има, доступности неопходних третмана и сл.
Како се носити?
Како би се конструктивно носили са овим искуствима, битно је да родитељ ослушкује себе и препозна одмажућу емоцију и фазу у којој се налази. У неким тренуцима неопходно је дати себи дозволу, тј. да имамо право да се осјећамо онако како нам јесте, без да се кривимо. Иако родитељ настоји да удовољи дјететове потребе те учини све што је потребно како би му било боље, треба да се има на уму да нисмо роботи, те су периоди очаја, жалости, бола и патње очекивани и заправо саставни дио пута. Из тог разлога, препоручљиво је у дану или седмици пронаћи вријеме за себе на начин да ћемо радити оно што нас опушта и у чему уживамо, те када ћемо бити посвећени само томе. Такође, истраживања показују да окретање људима са сличном проблематиком и са сличним околностима доприноси нашој психолошкој добробити. Ово се може радити кроз разне групе самопомоћи, неформалне групе родитеља и сл. На овај начин родитељи схватају да нису сами, да је неко већ пролазио оно што они пролазе сад. Тражење стручне психолошке помоћи такође може да буде важан, а некад и пријеко потребан корак како би се родитељу помогло да се лакше носи са оним што проживљава.
Александар Голубовић, мастер психологије
Литература: Winter, J. (2006). Breaktrough parenting for children with special needs. San Francisko: Jossey Bass.