У оквиру пројекта „Терапијски програм ране интервенције“ којим се жели указати на важност ране интервенције код дјеце код које постоје развојна одступања или одређене потешкоће и улогу породице као примарног окружења у којем се највећим дијелом одвија дјететов развој, а који проводе Удружење родитеља дјеце и омладине са посебним потребама и инвалидних особа „Сунце“ и Удружење за помоћ ментално недовољно развијеним лицима Бањалука, објављујемо интегрални текст мастера психологије Александара Голубовића.
Пројекат финансира Европска унија, а настао је у оквиру пројекта „Боља социјална укљученост кроз оснажену ИРИС мрежу ОЦД“, којег проводе ЛИР ЦД и АСБ.
Мултидисциплинарни приступ код дјеце
са развојним кашњењима и развојним поремећајима
Дјечји развој могуће је посматрати кроз пет развојних области и то су: когнитивни развој, моторни развој, говорно-језички развој, социо-емоционални развој и вјештине бриге о себи. Код неке дјеце, развој ових пет области бива дисхармонизован, тј. могућа је појава развојних кашњења, али и развојних поремећаја. Ова два термина битно је разликовати с обзиром да означавају степен изражености одређеног проблема. Развојна кашњења представљају одступање у односу на норматив, тј. уколико код дјетета постоји развојно кашњење то значи да није усвојило одређне развојне вјештине за које се очекују да до тог узраста буду усвојене, као нпр. у области говора или моторике. Развојни поремећаји у односу на развојна кашњења представљају значајнија одступања од норматива у једној или више развојних области и степен одступања бива израженији (нпр. поремећаји из домена аутистичног спектра).
У случају потврђених тешкоћа у развоју од велике важности је укључити дијете у вид мултидисциплинарног праћења и третмана на што ранијем узрасту. За ово постоји разлог с обзиром да истраживања из поља неуробиологије, дјечјег развоја и ране едукације потврђују да су ране године вријеме рапидног раста и развоја. Тада постоје тзв. сензитивни или критични периоди током којих стечена искуства имају посебан значај за развој појединих способности, вјештина и компетенција (Фоx и Руттер, 2010, према Цвијетић, 2016).
Рана интервенција у дјетињству се дефинише као процес пружања подршке и специјализованих услуга дјеци код које постоје развојна одступања од рођења, па до најчешће шесте године, као и породици у којој дијете одраста у сврху постизања оптимализације развоја, породичног склада и успјешног укључивања у заједницу (Валиџић Пожгај, 2018). Програм раних интервенција обухвата пружање стручних услуга дјетету у периоду од рођења, па најдуже до седме године, иако је најбољи период за овакав вид третамана за дијете и његову породицу онај од 0 до 3 године с обзиром на изражену осјетљивост мозга и изражен потенцијал за учење. На овом узрасту ефекти интервенција бивају значајно израженији но што је то случај када се са програмом почне на неком каснијем узрасту. Циљ оваквих интервенција јесте рано препознавање потешкоћа и правовремен третман како би се исте ограничиле и умањиле. Нажалост, у нашој земљи не постоји јединствен систем ране интервенције који је јасно дефинисан законским оквирима и који би значајно помогао родитељима и дјеци код које постоји потреба, већ се услуге добијају кроз различите нивое система здравствене заштите или преко различитих пројектних активности које су често недовољног рока трајања и одрживости у односу на потребе.
Родитељи дјеце код које се сумња да постоје одређене потешкоће и одступања, сусретаће се са стручњацима различитих профила попут педијатара, психолога, дјечјих психијатара, логопеда, дефектолога, специјалних педагога, те свако од њих може да има већу или мању улогу приликом праћења и третмана дјеце са одређеним потешкоћама. У почетку веома је битно да се процијени дјететов психомоторни развој, те да се увиди у којој развојној области (развојним областима) постоји одступање. Приликом процјене овог развоја, поред техника као што су интервју са родитељима (старатељима) и посматрање дјетета у његовом природном окружењу (нпр. током игре), користе се и оне објективне методе попут тестова и чек листа како би се дјететове вјештине које тренутно има упоредиле са очекиваним нормативима за узраст. На овај начин, могуће је јасно идентификовати одступања, те на тај начин планирати третман који ће бити у најбољем интересу дјетета.
Александар Голубовић, мастер психологије
ЛИТЕРАТУРА:
Цвијетић, М. (2016). Значај ране интервенције у третману тешкоћа у интелектуалном развоју. Београдска дефектолошка школа, 22(2), 61-78.
Валиџић Пожгај, А. (2018). Рана интервенција усмјерена на обитељ: Како ју виде стручњаци, а како родитељи [Специјалистички рад, Свеучилиште у Загребу]. Едукацијско-рехабилитацијски факултет – Дигитални репозиториј.