У школи радила, у школи становала, са дјецом се увијек радовала. Са дјецом је лијепо бити, била би с њима све до смрти. Та се дјеца распршила по цијеломе свијету, нестаде их ко јутарње росе, а мени за њима бијеле косе. Ја бих наново срећна била, кад би се сва дјеца вратила.
Ријечи су то осамдесетпетогодишње Иве Ленке Бакула која међу својим суграђанима одавно ужива статус веома драге тета Ленке, легенде ријеке на Укрини. Ова рођена Херцеговка из Мостара је у Дервенту дошла пратећи мужа, с којим је пуних 26 година радила и становала у средњошколском центру. Срећу је пронашла, како сама каже, у помагању људима, најприје ђацима, а потом и осталим суграђанима.
– Читавог живота помагање другим људима ми је доносило срећу, па када сам завршила основну школу, држала сам курс људима да барем знају да читају и пишу, а од мајке сам добила дар да помогнем код ломова руку и ногу. Тај дар и жеља да помогнем довели су ме овдје гдје сам сада, а могу да кажем да је цијели тај пут, иако прошаран и добрим и лошим, од мене учинио срећну жену – рекла је тета Ленка додавши је, иако се није остварила као мајка, читав живот била окружена дјецом.
– Ученици су свакодневно дана долазили да ме питају за савјет или само да ми олакшају душу, осјетила сам се као да сам им друга мајка. Неки од мојих ученика, моје дјеце, ми се и дан данас јаве, телефоном или на улици, да виде како сам, а неки ме и посјете. Посебно ми је било драго да посвећујем вријеме дјеци за коју сам видјела да су изостављена од других. Сјећам се једне дјевојке која ми је посебно била прирасла срцу и била ми је јако драга, а дјеца су била окрутна према њој због њеног поријекла и једном приликом сам јој пришла, довољно је било да јој упутим лијепу ријеч и помилујем. Кад је завршила школу, дошла је да ме види и тада ми је рекла да би напустила школу да није било мене. То је за мене било нешто најљепше што је могла да ми каже – сјетно се присјећа ова живахна Дервенћанка која и данас вози аутомобил, обрађује башту и помаже суграђанима савјетима.
„Југо“ заштитни знак
Ленка је међу суграђанима позната и као вјерни возач „Југа 45“ који је постао њен заштитни знак.
– У вријеме моје младости било је срамота да жена вози аутомобил. Ја сам возачки испит полагала седамдесетих година прошлог вијека, и иако су ме сви грдили, остала сам при тој идеји да желим да будем возач. Ево и дан данас возим – рекла је она.
Погача и ајвар
У вријеме када је радила у средњој школи, за тета Ленку је најтужније било када би видјела гладне ђаке.
– Тужно ми је било видјети ту јадну дјецу, јер сам знала да су сиромашни. Зато сам им ја сваког дана правила погачу и остављала заједно са ајваром у школској кухињи. Било би ми топло око срца када би видјела да сам успјела да их нахраним – испричала је она.