Рођен далеке 1930. године Милан Цвијановић из Мишковаца и у 91. години одважи се на послове око куће и по окућници, а једину потешкоћу му представља повреда коју је „зарадио“ прије годину, помажући унуку да оседла коња, када му је коњ случајно стао на ногу.
Рођен је и одрастао у Мишковцима у породици која се већ генерацијама бави пољопривредом и сточарством. Дјед Милан с поносом истиче да је његов дјед имао више од 300 дунума обрадиве земље, а традицију пољопривредне производње наставио је он, али и његови потомци.
Превирући по сјећањима, дјед Милан прича како му живот јесте био тежак, али је захвалан свом оцу што га је увијек добро савјетовао и усмјеравао, што га је уписао у школу и направио од њега поштеног човјека и ваљаног домаћина.
– Имао сам срећу, па је отац у то вријеме био „свјетски човјек“ и уписао ме у школу. Тада није било школе у Мишковцима, него сам становао код мајчиних родитеља у Трстенцима и од њих сам завршио прва два разреда. Послије, када смо добили школу, вратио сам се кући. Да није било рата, отац ми је говорио да бих сигурно завршио високе школе – прича овај времешни Дервенћанин.
Док је био дијете, када је школа у вријеме Другог свјетског рата затворена, задатак му је био да устаје раном зором и да одведе говеда на пашу на Мотајицу и да их прије мрака врати кући.
– Једном сам се кући вратио са четири грла мање и потрага за њима је трајала, безуспјешно, читаву ноћ. Сви су галамили на мене, пријетили шибом а ја ујутру када сам поново потјерао говеда на пашу, нађем их у „зијану“ – сјећајући се дјетињства прича дјед Милан.
Он је удовац већ седам година, а на помен покојне супруге сузу му навиру. Стекли су четворо дјеце, а заједно су одржавали заоставштину његовог оца и дједа, бринући о имању, воловима, коњима и осталим животињама.
– Моја супруга је била вриједна као два мушкарца, али је за тројицу радила. Одрастала је у биједи, без оца и мајке, а увијек се борила да њена дјеца имају достојанствено дјетињство и лијеп живот. Код ње се никад није десило да није нешто стигла да уради, увијек је било свега и увијек се о свему и свима бринула – кроз сузе прича дјед Милан потврђујући да му његова животна сапуница веома недостаје.
Породица
Дјед Милан, као најстарији од петоро дјеце, прича да је и његов отац такође имао толико браће и сестара и сви су живјели у истој кући.