Друштво

Године испуњене радом, али и радошћу

Ружа Симић из Доње Лупљанице газећи 92. годину истиче да је, иако је читав живот напорно радила сеоске послове, имала лијеп живот, а године старости проводи уживајући уз потомке, и како каже, не страхујући од корона вируса.

Једина је од петоро браће и сестара доживјела 92. годину, а дјетињства се сјећа по томе што је већ на почетку Другог свјетског рата остала без оца. Убијен је на кућном прагу, пред очима њене мајке, од комшијске руке, јер је помагао партизанима.

Рођена је у Симићима у Доњој Лупљаници, а и удала се у Симиће у Доњу Лупљаницу. У браку са дједом Миливојем је 69 година, а могу се похвалити да су двоје дјеце извели на прави пут, а њима су захвални на двоје унучади и троје праунучади.

– Радила сам сеоске послове и у родитељској кући, а и када сам се удала. Дјецу сам отхранила обрађујући земљу са воловима и правећи сир и кајмак који сам пјешке  носила у Дервенту на пијацу и продавала – објашњава бака Ружа, те додаје да је иако није сама бирала свој животни пут, не жали се, и кроз осмијех додаје да је имала лијеп живот.

– Удала сам се са 23 године и тада сам важила у селу за „стару цуру“. Миливоја сам познавала још од када сам била дијете, јер смо се сретали радећи на њивама, а касније и на игранкама и перушању кукуруза  – сјећа се бака Ружа објашњавајући да се, када је ријеч о избору животног сапутника није много питала, јер су то вријеме, родитељи договарали женидбе и удаје.

Школу није завршила, јер је обичај био да мушкарци похађају наставу, а дјевојчице су углавном ишле на курсеве, тек да би научиле да се потпишу.

Њена леђа поднијела су много тешког рада, а послије преживљена два рата, каже да од вируса корона ни најмање не страхује.

– Немам ја од чега да страхујем у овим годинама. Још се питам, чиме сам заслужила ове године. Иако се тешко крећем, борим се да ходам уз штап. Најрадије дане проводим уз телевизију – казала је, између осталог, бака Ружа додајући да заслуге за безбрижну старост највише иду на адресу снајке која је пази.

Радна акција

Када је напунила 18 година, она и другарице из села биле су у радној акцији у Зеници.

– Већина нас није ни знала гдје иде, јер нисмо никада напуштале село. Стигле смо у Зеницу, а задатак нам је био утовар разног грађевинског материјала у камионе и приколице – испричала је бака Ружа додајући да је за овај посао била и плаћена.

Related posts

Идућих дана хладније

Derventski List

Четири деценије нису
избрисале ђачке успомене

Derventski List

Стигао стамбени контејнер
за Добривоја Тутњевића

Derventski List

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavljamo da se slažete s ovim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitaj još