Маринко Микеревић из Доње Лупљанице, побринувши се да обичаје својих предака не препусти забораву, вратио је на своје имање дашак старих времена када се пшеница са њива жела српом, везала у снопове, па залагала у дреш, а све то уз смијех и пјесму.
У врео јулски дан Микеревић је протекле суборе окупио родбину, комшије, пријатеље и упослио их, како су то чинили и наши стари, са задатком да удруженим снагама пожању жито. Иако данас постоји лакши начин да се овај посао обави, комбајном и останим машинама, чар коју има стари начин вршидбе у Лупљаници с поносом истичу.
– Одрастао сам овдје, па иако сам у Швајцарску отишао прије 33 године, овај крај никада нисам заборавио. Сакупљам и чувам старине и то волимо и моја супруга и ја. Дреш који смо користили за ову вршидбу набавио сам прије шест година и није га било лако пронаћи. Та је машина некада била као данас комбајн. Дреш сам нашао у Појезни, а аран у Осовици – прича Микеревић чијој су се моби многи радо одазвали и сви су били упослени.
– Пшеницу је први требало пожњети српом, па је довести до куће и тек онда слиједи вршидба. Све је то раније било 100 одсто дуже него што се ради данас – додаје овај домаћин који је пшеницу засијао на око 30 дунума и чији је циљ био да данашњим генерацијама покаже како су њихови преци пунили амбаре и са каквом радошћу и еланом су обављали послове у пољу.
Посао се увијек, додаје, обављао редом, од куће до куће, од комшије до комшије.
– Прије је ово све било теже, али веселије – закључује Микеревић.
И Мирослав Микеревић се добро сјећа како је некада изгледала жетва.
– Моба је почињала рано ујутро. Жене су одлазиле у поље пјевајући. Сјећам се тих времена, био сам дијете, село је било пуно народа и радило се. Овом вршидбом желимо да се поново саберемо и присјетимо тих старих времена – рекао је Микеревић сјећајући се да је некада село врвило од живота, куће су биле пуне дјеце, а ријетко ко је радио у граду, сви су били посвећени домаћинству и селу.
Раме уз раме са својим очевима, браћом, мужевима у жетву су ишле и жене.
– Жене су прије и више радиле. Осим што се ишло у поље, жене су биле и домаћице, требало је припремити ручак. кафу и све остало за раднике. У вршидби је знало бити по тридесетак људи, па је требало припремити храну за све, напећи погача и скувати варива. Пшеницу смо носили у воденицу и мљели, чекали ред – сјећа се Слободанка Микеревић.
Свој циљ, додају Микеревићи, а првенствено жељу да својој дјеци и унуцима покажу како се некада радило и живјело, испунили су.
Ношња
Микеревићи су се потрудили да вршидба буде што аутентичнија, па су за ту прилику обезбиједили и народне ношње.
