Ни године, ни слаб вид нису препрека деведесетогодишњој Марији Мичић да сваки нови број Дервентског листа прочита од прве до посљедње странице, а вјерни читалац листа је већ више од три деценије.
Бака Марија из Босанских Лужана код кћерке у град се преселила пред сам рат, 1991. године и тада се родила навика да редовно, из седмице у седмицу, с нестрпљењем сриједом увече ишчекује и „дегустира“ информације које су објављене у Дервентском листу.
С обзиром да слабије види, у посљедње вријеме новине чита уз помоћ лупе, а када се умори кћерке настављају да јој наглас читају, тамо гдје је она стала.
– Увијек сам вољела да прочитам Дервентски лист, јер тако сазнам све што се дешава, како у граду, тако и у селима. Док читам, видим позната имена и људе и то ми је посебно занимљиво. Некада се знало десити да кћерка заборави купити новине, па сам је враћала у продавницу – прича бака Марија.
Занимљиво је да она никада није ишла у школу, чак није похађала ни курсеве који су у вријеме њене младости били актуелни, али је уз челичну вољу научила да чита.
– У школи нисам провела нити један дан. Читати и писати знам зато што сам паметна. Мене све занима, сви догађаји и све што је написано. Раније, док сам боље видјела, посебно сам вољела да попуњавам укрштенице у Дервентском листу. Ниједна није била тешка, знала сам готово сваку да попуним – каже бака.
Иако јој је мајка самоука, Маријина кћерка Драгица Онешћук каже да је на почетку школовања прва слова, па чак и рачунање научила управо од своје мајке.
– Од тада никад није пропустила нити један број Дервентског листа, а знам да је читала и годинама прије тога. Некада се знало десити да се новине распродају у најближим продавницама и онда сам морала да обиђем читав град, док не пронађем један примјерак за њу – рекла је Драгица код које бака Марија и данас живи.
Иако у десетој деценији живота, са нарушеним здрављем, бака Марија не планира да одустане од навике да сваки нови број Дервентског листа прочита док је још „врућ“ и то сриједом увече.
Унука
Када смо баку Марију питали шта је њена највећа радост, казала нам је да је то унука Тања, која живи у Аустрији.
– Од унучади највише волим своју Тању, коју сам отхранила. Воли бака све, али своју Тању највише и моја највећа радост је њен долазак. Када је била мала дјевојчица, свугдје сам је водила и показивала јој шта ваља, а шта не ваља и како се треба у животу понашати – присјетила се она.