Да данас треба да се „пробијам“ као музичар или уметник био бих јако збуњен, јер ни сам не знам одакле бих почео. Данас је јако тешко, не само у смислу рокенрола и музике, него уопштено културе. Постављају се бројна питања, како ту културу „добацити“ до људи, јер се чини као да никога ништа не занима.
Казао је то у интервјуу Дервентском лису Дејан Цукић који је протекле седмице гостовао у Народној библиотеци „Бранко Радичевић“ приредивши публици књижевно – музичко вече. Цукић је члан бенда „Спори ритам“, а претходно „Дизела“, „Тилта“, „Булевара“ и „Бајаге и инструктора“. Аутор је бројних текстова пјесама, те низа новинских чланака и превода биографија и аутобиографија, те водитељ радио емисије на београдском радију „202“.
Цукић, који је четири деценије живота посветио рок музици каже да је рок, под утицајем технологије и друштвених мрежа, данас изгубио своју улогу медија и средства комуникације међу људима.
Дервентска публика Вас познаје као рок музичара и аутора бројних хитова, али сте упоредно са музичком градили и новинарску и каријеру публицисте, која је некако остала мање позната у односу на Ваш музички опус. Да ли је то случајност?
Ја сам све време радио паралелно, тако да је 1979. године, када смо као група „Булевар“ снимили први сингл и имали неке веће наступе и предгрупа „Рибљој чорби“ на њиховој првој турнеји, изашао је и мој први текст у неким музичким новинама. Тај „неспоразум“ у вези са мојим почецима као публицисте помало је и моја кривица, јер сам те две паралелне стране одвајао, потписујући текстове псеудонимом и покушавајући да разграничим те две стране личности. Касније сам схватио да је то једна иста ствар и да се базично ради о мојој музици, страсти према музици, рок музици.
Превели сте бројне аутобиографије и дјела о музичарима који су оставили и још увијек остављају неизбрисив траг у рок музици. Која од њих Вам је најдража?
Обично кажем да ми је најдража, у смислу најквалитетнија, она где аутор највише иде у дубину сопствене личности, аутобиографија Бруса Спрингстина, који је мање популаран код нас него свуда у свету. Ни у Дервенти се нисам толико бавио том књигом, али је то јако добра, болно искрена књига, која је изазвала добре реакције и код људи који не воле његову музику уопште. У Дервенти сам представио књигу о Елтону Џону која је, уз аутобиографију Кита Ричардса, једна од најзабавнијих и најсмешнијих аутобиографија чак и с обзиром на његов живот, који је био препун проблема, почев од односа са родитељима, сексуалношћу и других, али са којима се он суочио са ставом: „Имао сам среће“.
Гдје је рок музика данас у односу на вријеме Џимија Хендрикса, Нирване, Боба Дилана и других, односно имамо ли данас родоначелнике безвременске рок музике?
Тешко да данас имамо на сцени, светској, али и нашој, неке родоначелнике те музике, јер је просто раније био тај тренутак. Не мислим да је данас лошија музика, њоме се бави много талентованих људи, али сам става да је данас музика мање битна људима, на неки начин маргинализована. У ранијим декадама, рок музика је била медиј, својеврсно средство комуникације што данас изостаје као њена улога, с обзиром на развој технологије и заступљеност друштвених мрежа. Увек ће постојати један круг младих људи који ће желети да слушају рок музику, иако та музика неће бити на првим местима топ листе, јер просто они који су нама били претходници, Дилан, Битлси, Стоунси допирали су до најширег аудиторијума.
Дервентска културна сцена, иако је прилично богата, тек је у посљедњих неколико година почела стидљиво да се отвара домаћем, али и нешто ширем аудиторијуму. Имате ли неки савјет или чак рецепт који мислите да би могао да допринесе бољој афирмацији младих умјетника?
Моји савети могу да буду само у вези времена када сам ја почињао. Да данас треба да се „пробијам“, био бих јако збуњен, јер ни сам не знам одакле бих почео. Данас је јако тешко, не само у смислу рокенрола и музике уопште, него уопштено културе. Постављају се бројна питања, како ту културу „добацити“ до људи, јер се чини као да никога ништа не занима. Можда немам савјет, али имам једну врсту охрабрења, а то је да је здравије и боље живјети у мањој, компактнијој средини у којој влада оно што је најјаче „од уста до уста“, што може да има позитиван утицај, док на пример, у већим градовима, као што је Београд, сваки кварт има неки свој бенд и нико никог не чује.
Планови
Шта је то што тренутно највише заокупља Вашу пажњу?
Наредних недеља би требало да се појави превод биографије групе „Дорс“, а завршио сам и превод аутобиографије Ленија Кравица и надам се ће се свирке наставити. Такође, радим и на радију „202“ и то ми је супер.