Близанци Милутин и Драгутин Ђурђевић из Доњих Церана на празник Благовијести, 7. априла, прославили су 80. рођендан и то изненађењем које су им приредили дјеца и унуци пред којим нису могли да задрже сузе радоснице.
Рођени 1944. године, као девето и десето дијете оца Бошка и мајке Недељке, истакли су да је прави благослов имати велику породицу, али и један другога.
У духу радости и узбуђењу због прославе и поклона као и позитивних утисака, близанци, 60 минута старији Милутин и, млађи Драгутин, за Дервентски лист присјетили су се испуњеног живота, радосних тренутака, али и оних мање лијепих животних периода.
– Отхранили су нас отац и његови стриц и стрина, јер нам је мајка преминула када смо имали пет година. Били смо сиротиња, нас десеторо дјеце, отац и стриц и стрина, али смо лијепо живјели, пуна кућа нас је била. Од те пуне куће сада смо само нас двојица остали – испричао је Драгутин који се са братом близанцем први пут раздвојио када је Милутин отишао да ради у Србију.
– Прије него што смо пошли трбухом за крухом, почели смо момковати, ишли на прела заједно и то у Појезну, Осињу, Дријен, Смртиће, наше Церане, па чак и у Глоговац. Цуре су биле лијепе, играло се коло, шалили смо се, забављали, једноставно били млади. Онда је Милутин отишао у Бечеј да ради, а ја сам добио позив за војску и отишао сам 1962. године прво у Титоград, па у Мостар и искрено било ми је тешко баш тако далеко од брата – рекао је Драгутин.
Ђурђевићи су се присјетили и како су се са осталом браћом и сестрама окупили по повратку из Њемачке.
– Отишао сам у Њемачку да радим, 1969. године, са једним од старије браће. Нисам знао језик, али некако сам успио да им објасним да имам брата близанца и ускоро је и он дошао да ради. Тамо смо положили возачки испит, а ја сам на крају из Њемачке дошао са „фићом“. Нажалост, у Минхену смо радили „на црно“, па нас је ухватила и полиција и „зарадили“ и затвор – испричао је кроз смијех Милутин присјетивши се да су их по повратку из Њемачке дочекали браћа и отац и тада је настала и заједничка фотографија мушких чланова породице, а по један њен примјерак стоји уоквирен у кући сваког брата.
– Свакако, за то вријеме у Њемачкој смо зарадили за машине за пољопривреду, трактор и скућавали се, а помагали смо и другој браћи – додао је Милутин, а Драгутин је додао да су браћа живјела врло сложно.
– Никад се нико од нас, а посебно нас двојица, нисмо завадили. Било је ту ситних свађа, као и свугдје, а иако смо били раздвојени, што је било чудно и тешко, откад смо се вратили, нисмо се ни раздвајали. И данас су нам куће близу, заједно ручамо, пијемо каву – додао је Драгутин, а Милутин је казао да су обојица богати људи чији живот је испуњен дјецом, унучадима и праунучадима.
Браћа Ђурђевић истакли су да су захвални свима који су уљепшали њихов рођендан доласком, поклонима и честиткама, али да ипак највећу захвалност дугују главним организаторима, Драгутиновој кћерки Нади и унуку Дарку.
– Мало смо их слагали јер смо рекли да ћемо ићи у ресторан на ручак како бисмо обиљежили рођендан. Окупили смо четрдесетак чланова породице да бисмо то лијепо, сви заједно прославили – објаснио је Дарко Ђурђевић, а и његова мајка Нада потврдила је да су сви чланови породице блиски.
Грамофон
Браћа Ђурђевићи, Миле и Гуто, како их сви познају, још од младих дана прави су весељаци, а гдје год су пошли пратила их је пјесма. Неријетко су пјевали и на прелима, као и дјевојкама под прозорима, а Милутин је у селу познат и као први који је купио грамофон.
– Имали смо стару краву, коју смо продали и купили грамофон. Са грамофоном сам највише био популаран у вријеме перушања кукуруза, када би ме сви звали да се мало забавимо. Одигра се коло, људи се одобровоље и онда се перуша и одради све што је требало – објаснио је Милутин.