Парастос за жртве Чардака одржан је данас у Спомен-комплексу „Чардак“, без присуства већег броја људи, a због поштивања мјера које су наложене усљед опасности од ширења заразе вирусом корона.
Сјећање на 37 жртава које су убијене на Васкрс прије 28 година, 26. априла 1992. године, обиљежено је молитвом, паљењем свијећа и полагањем вијенаца.
Начелник Милорад Симић је положио вијенац на споменик недужно страдалим суграђанима и истакао да су они само хтјели своју кућу да сачувају и да су зато убијени.
– Нека цијели свијет види колика је цијена чувања свога прага. Одговорно тврдим да то Дервента неће заборавити – казао је Симић и додао да је сигуран да ће опет доћи вријеме када ће масовније и свечаније одавати помен страдалим жртвама.
Славиша Ђураш, син убијеног Благоја који је од руке“крваве Азре“ страдао у некадашњем Дому ЈНА, казао да је сваке године све мање оних који су преживјели страхоте из посљедњег рата.
– Све је мање оних који су преживјели, али ми смо ту да обиљежавамо сјећање и на њих као и на оне који су страдали у рату – казао је Ђураш уз поруку свима да се опростити може и мора, али да се злочини не смију заборавити.
Ђураш је изразио и незадовољство што правда још увијек није стигла злочинце који су починили све грозоте за вријеме рата и јавно упутио питања надлежним институцијама.
– Зашто већ двије године ни Тужилаштво БиХ, ни Окружно тужилаштво у Добоју нису покренули ниједан предмет који је везан за Чардак и за Дервенту? Још од Азре Башић и Алмаза Незировића, Хамзића и Перковића све је стало – рекао је Ђураш те се осврнуо на проблем да је све мање свједока који могу да свједоче и да ће се доћи у ситуацију да за врло кратко вријеме нико неће моћи да свједочи, јер је већина бораца сада већ у позним годинама.
Искористио је прилику и напоменуо да предмети против комаданта Златка Мајића и Жељка Пудића још увијек нису покренути те да су исти били присутни када је убијен његов отац Благоје, чије је убиство окарактерисано као једно од најсвирепијих.
Једна од преживјелих логораша Загорка Кузмановић казала је да је емоција коју сваке године проживљава на данашњи дан необјашњива и да се нада да никада нико на овом свијету неће доживјети нешто тако.
– Увијек се на овај дан врати сјећање и бол коју сам преживјела када смо мој муж и ја заробљени. Доста мојих комшија, мојих суграђана је тог дана страдало, побацани су у јаму, док смо ми остали одведени у логоре – казала је Кузмановићева.
