Признање које ми додјељује моја Дервента долази, ево, као круна мог васпитно – образовног рада и унапређења језичке и књижевне културе. Тај гест мојих суграђана доживљавам као изузетну част и потврду да сам био на добром путу у својој професионалној каријери.
Рекао је то професор српског језика и књижевности у пензији Јован Бабић, којем ће поводом 28. августа, Дана општине Дервента бити уручена Захвалница. Овај угледни суграђанин, који је читав свој радни вијек провео у Дервенти и са великом енергијом и ентузијазмом ученицима усађивао љубав према матерњем језику, бројне генерације ђака извео је на пут писмености.
У свијету пренаглашених особина, Бабић плијени необичном скромношћу, а сам признаје да је вијест о добијању Захвалнице, примио са одушевљењем, осјећајући велику част.
Из завичајних Окучана у западној Славонији у Дервенту је први пут крочио у рану јесен далеке 1972. године, непосредно након завршених студија српског језика и књижевности на Филолошком факултету у Београду. Планирао је да започето запослење у Грађевинској техничкој школи ограничи само на једну школску годину, до одласка на одслужење војног рока.
– Али, умјесто кратког успутног гостовања у живописној вароши на Укрини, овдје сам трајно усидрио свој животни брод, савио породично гнијездо, испраћао многе генерације матураната, стекао многа пријатељства, дочекао зреле године и пензионерске дане. А Дервента ме је освојила готово на пречац. У мојим успоменама посебно живо се издваја слика чувеног, шароликог дервентског корза на пространом потезу кроз главну градску саобраћајницу, испуњеног са три густе колоне шетача на оба тротоара, лијеви и десни, и на широком колнику. Ах, колико веселе, раздрагане младости, смијеха, грлених повика! Уроних у тај узгибани ковитлац младих тијела и престадох да се осјећам као дошљак и случајни намјерник – каже Бабић.
Његове професионалне почетке, сјећа се, обиљежило је потајно страховање да својим ђацима не даје колико би било пожељно. Зато је свакодневно сате и сате проводио у обимним припремама за предавања.
– Иако данас са смијешком искусног предавача истичем ова младалачка претјеривања, ипак сам све до данас чврстог увјерења да ова професија не трпи шаблоне и рутински рад, него да у процесу сталних припрема треба креативно прихватати нове изазове и нове наставне технике. У томе и јесте чар, величина и љепота овог позива – поручио је Бабић.
Свој васпитно – образовни рад није ограничавао само на формални наставни час и учионицу.
– Мада некима данас изгледа анахроно и превазиђено, ипак сматрам да је истинском просвјетном раднику примјерено да у слободним часовима буде својеврсни аниматор културног живота своје средине, и изван школе. Налазио сам времена и здраве мотивације да предводим или учествујем у припремању културних манифестација у граду, да с времена на вријеме редигујем и рецензирам почетничке и друге књиге својих бивших ученика, али и неких пријатеља и познаника, да пишем и објављујем чланке о актуелним језичким питањима и слично – казао је Бабић.
Узвишену професију просвјетног радника, додаје, одувијек је схватао као мисију са највишим људским циљевима.
– Најважније водиље које су ме усмјеравале су свијест да је образовање младих посебно одговорна дужност, као и убјеђење да доброг наставника или професора нема без непрестаног индивидуалног усавршавања и образовања. Зато су моји приоритети били да у младом човјеку пробудим љубав према нашем највећем националном благу – матерњем српском језику, његовом писму и књижевности, затим да у ученику развијам способност да обликује правилне и јасне усмене и писане исказе, као и да преносим знања о језичким правилима и законитостима – додаје Бабић истичући да му ентузијазма и љубави према позиву ми недостајало.
– Зато сам, мислим, био на висини повјереног задатка – закључује Бабић.
Захвалница општине Бабићу ће, уз руководство Стручне и техничке школе, која је добитник Великогоспојинске повеље, те директора предузећа „Дигитал електроник“ Рихарда Ауера, којем је припала Повеља почасног грађанина, бити уручена на свечаној сједници Скупштине општине поводом Дана општине.
Директор и радио – спикер
Више по наговору своје околине, а мање по сопственој жељи, Јован Бабић је у млађим годинама правио краће излете у друге, мање или више сродне дјелатности, у новинарство, политику и руковођење.
– Тако сам неко вријеме радио у најужем општинском омладинском руководству, у радио – Дервенти као спикер, а у једном мандатном периоду обављао сам функцију директора своје средње школе. Мада су ми моји добронамјерни познаници понекад благо спочитавали одсуство смисла за властиту финансијску корист, ја сам се враћао свом мање плаћеном матичном занимању, школском дневнику и својим драгим ђацима, тамо гдје сам истински припадао. Остао сам до данашњег дана непоправљиви сљедбеник изреке „Ако је у души празно, никакве паре то не могу надомјестити“ – истакао је Бабић.
_