Љубав је најуниверзалнија категорија и у основи је цијелог живота, било да говоримо о жени, граду, домовини или нечему другом. Пјесник, прије свега, треба се труди да у њему буде што више доброг. То је та нека врста одговорности коју пјесник у себи мора имати и то је можда једини лимит у стварању.
Ријечи су то члана Свјетске академије за поезију, дипломираног политиколога, графичког дизајнера, књижевника и рођеног Дервенћанина Маје Даниловића у интервјуу за Дервентски лист. Даниловић је крајем јула био један од учесника ИМИЦ-ове манифестације „Дервентско срце“, када је пред публиком говорио своје стихове, а сваки долазак у Дервенту, како је истакао, у њему буди посебне осјећаје.
Почели сте да објављујете прозу и поезију прије нешто мање од двије деценије и до сад су објављена 22 Ваша дјела. Шта је то што Вас инспирише?
- Полазим са становништа да писци и пјесници треба да се руководе и баве универзалним људским вриједностима. Наравно, не неким дневно политичким или актуелним стварима, али то не значи да треба да су мање родољуби и патриоте. Сматрам да треба поћи од тога да је љубав најуниверзалнија категорија и да је у основи свега и односа према жени, домовини, нацији, вјерском опредјељењу и свегу осталом. Пјесник, прије свега, треба се труди да у њему буде што више доброг, јер ако не заговара добро, онда се поставља питање шта он то заправо заговара и коју поруку шаље. То је та нека врста одговорности коју пјесник у себи мора имати и то је можда једини лимит у стварању. Све остало може да му буде „широко поље“.
Једини сте пјесник са Балкана који је члан Свјетске академије поезије. Шта за Вас лично представља та својеврсна част?
- На Балкану, и у Србији у којој стварам, у мојој Дервенти и овом окружењу, постоје изузетни писци и пјесници, који би можда по неком мјерилу исто тако, или чак и прије мене, били кандидати за чланство у Свјетској академији. Ја сам у одређеној врсти мониторинга, с обзиром да сам радио у Италији и писао на италијанском језику, дошао у њихов фокус. Када је дошао ред на Балкан и један од пјесника је преминуо, изабран сам за 61. члана академије и повјерено ми је да обављам све активности на простору словенских земаља. Све то, свакако, носи велику част и одговорност, али истовремено сам годишње по неколико пута на њиховим редовним сесијама у Верони, граду потпуно под заштитом УНЕСКО-а, предивном и инспиративном, мени готово инспиративном као и моја Дервента.
Имали сте прилику да свој књижевни рад представљате широм свијета. Која је главна разлика коју бисте истакли када је ријеч о дервеннтској и публици у другим земљама?
- У клишеу бих могао рећи да је некако најзначајније пјеснику да се потврди у свом граду у смислу да се потврди пред људима са којима је одрастао у једном заједничком социјалном, духовном и културном миљеу и профилисао се и људски и књижевно. Доћи на то мјесто, пред те људе и казивати им своју поезију, је заиста посебна врста одговорности, али буди и посебну устрепталост и усхићеност. Наравно, похвале и потврде и од других веома значе, па сам недавно имао респектабилан наступ на сцени Народног позоришта у Београду када сам примао највеће београдско признање у области културе „Златни беочуг“ и говорио сам своју пјесму са сцене. Поред мене је стајао и награђени глумац Вук Костић и похвалио једну моју пјесму о Београду што има велики значај за мене.
На чему тренутно радите?Да ли припремате нека нова дјела?
– У свијет поезије сам ушао са 50 година, што неки критичари згодно крсте у „године када значајни књижевни ауторитети славе велике јубилеје, Мајо Даниловић је почео да пише“ и ваљда сам због тога, на одређен тога, журио па сам успио да напишем 22 књиге. Али, има још доста тога у припреми. Многи су се изненадили јер у припреми имам књигу пјесама за дјецу што није била моја сфера, јер о томе мислим исто као и о писању о патриотизму. Не смије олако да се пише и не би требало свако да пише, а и носи велику одговорност јер та поезија није само за уживање, него и нека врста педагошког подлошка. На крају, изњедрио сам ту једну књигу и у поднаслову написао да је то књига за све који су дјеца, гдје сам окупио и нас мало старије, који смо још мало и адослосценти, помало и инфантилни чиме се бранимо од времешности, тако да је она намијењена и њима и некој мало можда одраслијој дјеци. Имам у припреми и недовршени роман и спремне двије – три књиге које чекају прилику да угледају свјетло дана.
Писање за Дервентски лист
Током разговора, Даниловић се присјетио и једне занимљивости која се тиче Дервентског листа.
– Као гимназијалац био сам дописник Дервентског листа пратећи догађаје и дешавања у Средњошколском центру. Осим тога, писао сам и о животу омладине у тадашњој Дервенти. То су биле мале објаве, вијест, али су доносиле хонорар и то је био мој први зарађени новац од писања – истакао је Даниловић.