Посјета Светој Гори, која се десила такорећи спонтано, али из просте духовне жеђи и потребе за миром, али и велике жеље да се сусретнем са историјом Немањића, утиснула је дубок печат на ток мог цијелог живота, а са друге стране, као здравствени радник, имао сам прилику да се увјерим посјетом здравственом центру и стоматолошкој амбуланти, да осим духовног спокоја, тијело и здравље треба да буду човјеков први храм.
Истакао је то доктор Вукашин Беатовић који је почетком овог мјесеца три дана боравио на Светој Гори, а прилика коју је дуго прижељкивао указала се спонтано.
– Путовање до Свете Горе, са моје тачке гледишта, протекло је у очекивању сусрета са временом у којем више не живимо. Нисам се припремао и тако мислим да је и најбоље, јер сам вјероватно зато све интензивно и доживио. На пут сам кренуо са тројицом пријатеља из Бањалуке који имају сличан поглед на свијет, који се не мире са накарадним системом вриједности, животом у окружењу у којем се прелако обећава будућност, а претешко проналази изгубљена нада. Један од пријатеља на Хиландару има брата калуђера и радовао се сусрету са њим. Очекивање њиховог сусрета и за мене је било драгоцјено и вјероватно је зато, утисак које је оставило искрцавање са брода у Ивањицу, ионако надреално, оставило још јачи утисак. Људи су плакали, неки су клечали и љубили земљу, а мој пријатељ је загрлио свог брата. Неописиво – описао је Беатовић путовање до светог мјеста истакавши да је начин и организација живота на Светој Гори изазвала његово дивљење.
– Осим првог утиска који изазива амбијент саткан од слојевите историје, далеко јачи печат оставља живот испуњен првенствено молитвом, послушањима, предавањима о духовним, али и историјским темама. У том посебном микрокосмосу, сусрео сам се са међусобним уважавањем, стрпљењем, пажњом, истрајношћу, трпељивошћу, снисходљивошћу, дакле са свим оним људским особинама које се у свакодневној колотечини све мање препознају и виђају. Ту се могу видјети средњовјековне уличице, које су у једном трену потпуно преплављене, углавном монасима у њиховим редовним обавезама, а у другом је све испражњено и једно се чују звона – додао је Беатовић.
С обзиром да је здравствени радник, а како је и сам истакао, монаси су итекако сусретљиви да ходочасницима покажу и објасне дијелове полуострва, Беатовић је имао прилику да посјети здравствени центар у чијим оквирима се налази и стоматолошка амбуланта.
– Здравствени центар, чији су пацијенти претежно монаси светогорских манастира, је јако лијепо организован и опремљен је за неке основне услуге. Дакле лијечење повреда, пружање прве помоћи и прављење снимака. Обрео сам се и у стоматолошкој амбуланти, а која испуњава све услове за пружање здравствених услуга из стоматологије. Незахвално је причати о некаквим искуствима, али у сваком случају одатле ћу понијети успомене до краја живота – казао је он оцијенивши да је су услови у овој амбулати заиста добри.
– Потпуно је коректно, направљено је тако да је могуће добити услугу ништа другачију него, на примјер, код нас у ординацији. Све имају, од рентген дијагностике, а и колико сам могао да видим, прилично су савјесни према свом здрављу, тијелу и зубима, јер своје тијело доживљавају као цркву. И чекаоница је оставила утисак на мене, јер испред амбуланте има доста кактуса и поглед је на море – истакао је Беатовић.
У различитим дијеловима Хиландара могуће је чути разне језике, а према ријечима Беатовића изненађујуће је колико људи из цијелог свијета заправо има жељу да посјети Свету Гору.
– Сретали смо, наравно, и друге ходочаснике, највише групе из Србије и Републике Српске, а није ријеткост чути грчки, бугарски, руски, румунске језике и друге. Свакако, у своју свакодневицу вратио сам се доста смирен и тај осјећај ме и даље „држи“, а чим ми се поново укаже прилика, вратићу се тамо. Како кажу, први пут дођеш, сваки сљедећи пут се враћаш, а можда то сљедећи пут учиним са својим сином – казао је Беатовић.
Занимљивости
Беатовић је истакао и да је архитектура свих грађевина на Светој Гори јако импресивна.
– Зграда у којој сам боравио, конак за ходочаснике, је фантастична, према мом мишљењу ремек – дјело, па и трпезарија, дворана у којој се обједује, пуна је фресака и налази се одмах поред централне цркве у Хиландару. Мени је било интересантно да су им оброци повезани са литургијом, односно са богослужењем. У некој својој фази, богослужење се прекида и одлази се у трпезарију и ту се наставља молитва, и према неким монашким правилима приступа се јелу, без разговора, а у трену када игуман устаје од стола, ту се оброк завршава за све присутне. Занимљиво је да је у тој дворани постављен мермерни сто, који је ствар статуса и само четири манастира на Светој Гори имала су статусно право да имају мермерне столове – објаснио је Беатовић.