Ниједно прољеће и ниједан Васкрс у протекле 32 године на Чардаку, који је преживио највећи погром, нису исти, али ово насеље, упркос непоролазним ранама, данас живи пуним плућима.
Припадници регуларне војске Хрватске и хрватско – муслиманских паравојних формација из Дервенте у свом крвавом пиру 26. априла 1992. године убијали су Србе на Чардаку на кућним праговима. Највећи број од 37 страдалих, убијен је тог дана, на Васкрс, а остали су страдали у логорима. На мјесту гдје се налази споменик у Спомен – комплексу „Чардак“ пронађена је масовна гробница са посмртним остацима 19 мјештана, а тијела девет жртава пронађена су у католичком гробљу на Модрану.
Далибор Ђекић имао је само 14 година када је његова породица доживјела најтежу судбину.
– Био сам ученик основне школе када су почела несрећна дешавања на Чардаку. Одвели су ме у село Детлак, касније у Смртиће. Са родитељима сам разговаро телефоном док се могло, јер они су остали у нашој кући. Тог 26. априла мајка је послије заробљавања успјела побјећи и прећи преко ријеке Укрине. За оцем није било трага – присјећа се Ђекић априла 1992. године.
– Отац је остао на Чардаку и водио се као нестао. Тада је почела наша агонија. Мајка је ишла на размјене да га тражи и тек послије ослобођења Дервенте, његови посмртни остаци пронађени су у масовној гробници на Чардаку – испричао је Ђекић чији је живот обиљежило одсуство оца.
– Неописива је то туга. Отац ми недостаје кроз живот, школовање и одрастање, али истовремено тугу смјењује осјећај поноса, јер знам да је његов, али и живот осталих страдалника са Чардака, уткан у слободу коју данас уживамо и ја и моја дјеца. Ова држава је њихова, јер су за њу дали најдрагоцјеније што су имали, своје животе – истакао је Ђекић додајући да упркос злослутном натпису који је послије ослобађања Дервенте стајао на згради библиотеке: „Чардак је мртав“, ово насеље данас живи пуним плућима.
– Није Чардак мртав, управо супротно, жив је. У мојој улици има око 50 дјеце, слава Богу. И у Спомен – комплекс када дођемо и поклонимо се страдалим, знамо да је Чардак васкрсао – поручио је Ђекић.
Сви злочини који су почињени над дервентским Србима, а поготово становницима Чардака, нису адекватно кажњени, сматра предсједник Управног одбора Удружења ратних заробљеника Дервенте Остоја Шарчевић
– Жалосно је да до сада нико за злочине на Чардаку није одговарао по командној одговорности. Људи су убијени на кућном прагу и неко је то наредио – каже Шарчевић који је 55 дана тамновао у логору Дома ЈНА и војном хангару Рабић.
– Супруга и ја заробљени смо на кућном прагу, а да нисмо имали оружја, нити је ко пружао отпор. Она је ослобођена послије 15 дана заробљеништва у Дому ЈНА, а ја сам пребачен на Рабић. Нас седам логораша успјело је побјећи са Томасовог брда гдје смо били изведени да копамо ровове, а осам људи је погинуло тога дана. Никада нећу заборавити шта сам преживио у заробљеништву, као ни тренутак када сам присуствовао ексхумацији посмртних остатака својих комшија – рекао је Шарчевић који ни дан данас не може да схвати које зло је водило оне који су пресудили његовим комшијама.
– Био сам на ексхумацији посмртних остатака из масовне гробнице на Чардаку. То је била јама ископана багером, гдје су бачени убијени људи, а на површини су биле животиње. То је немогуће описати ријечима. И поред кућа смо пронашли посмртне остатке убијених комшија који су били плитко закопани – присјећа се Шарчевић додајући да је све мање времена за процесуирање одговорних, али и налогодаваца.
– Логораши умиру, као и чланови породица убијених. Наша туга и сјећање на њих никада неће проћи – додао је он.
За злочине над Србима у Дервенти Азра Башић осуђена је на 14 година затвора, док је затворску казну од шест година добио некадашњи чувар у логору Рабић Алмаз Незировић. Нихад Хамзић Фриц осуђен је на двије године, Ивица Перковић Мунгос на четири године, Есад Чавалић на пет, а његов брат Дервиш на пет и по година затвора.
Дамир Липовац је осуђен на седам година, а Харис Скелић на годину затвора, и то послије споразумог признања кривице.
Помен
Мјештани Чардака, али и читаве Дервенте, сваке године окупљају се у Спомен – комплексу „Чардак“ како би одали пошту страдалим Србима, а ове године помен ће бити служен 12. маја, на Мали Васкрс.