Živimo u jedno nehumano vreme, vreme u kojem je novac ikona pred kojom svi stojimo, vreme u kojem se sve toliko ubrzalo da jedan normalan čovek, njegovo biće i duša, ne mogu to da podnesu i da proprate. Zato dolazi do raznih pucanja, bolesti i krahova, jer nismo svi dati da izdržimo takav tempo. Žive se neki virtuelni životi i to je toliko pogubno i po čovečanstvo i po mladog čoveka i po ono što jeste zadatak čoveka kada je na ovom svetu, ako mu je dato, a to je da ima potomstvo.
Kazala je to u intrevjuu Derventskom listu legendarna glumica Ljiljana Blagojević koja je svojom besjedom i čitanjem stihova obogatila ovogodišnji Svetosavski bal u Derventi. Sa ove manifestacije, za koju je istakla da je jedan od stubova podsjećanja da je ljepota u davanju i humanosti, ali i iz grada na Ukrini, ponijela je lijepe utiske i uspomene.
Bili ste gost Svetosavskog bala, koji osim tradicije njegovanja svetosavskih vrijednosti, ima i humani karakter. Koliko je u današnje vrijeme važno podsjećanje na vrijednosti kojim nas je učio Sveti Sava, a u čijoj je osnovi čovjekoljublje i humanost?
– U duhu Kola srpskih sestara je da se bave humanitarnim radom, naravno, to je predanje koje je ostavio Sveti Sava kao neko ko je postavio temelje školstva i prosvetiteljstva i svega onog što čovečanstvo vodi ka jednom dobrom i humanom putu. Ako se ugledamo samo na neke ranije periode, možda i ne toliko ranije za nas, ali za istoriju i čovečanstvo značajne, epohu pre oko stotinu godina, zadužbinarstvo je bilo itekako moderno i normalno i zahvaljujući tome imamo jako mnogo velikih i divnih zadužbina. Danas se to malo zaboravilo, ali oni koji mogu, treba da podsećaju i osvešćuju druge i mislim da je upravo to uloga ovakvog jednog okupljanja, da podsete ljude da je lepota u davanju.
Kako umjetnost može da utiče na promovisanje svetosavskih vrijednosti: istine, časti, vjere, pismenosti, a prije svega, čovjekoljublja?
– Duhovnu vertikalu jednog naroda čine jezik i kultura, koji ne mogu jedno bez drugog i imaju neraskidivu vezu. Mislim da je ta uska povezanost ključna da bismo sačuvali duhovnu vertikalu svog naroda. Moramo da obratimo pažnju na to da nas ima, da trajemo i da dobrotom između sebe činimo dobro i prema drugima.
Iza Vas je duga i impresivna karijera, a samim tim i bogato glumačko, i zasigurno, životno iskustvo. Kada biste povukli paralelu između vremena kada ste Vi bili na počecima životnog i umjetničkog puta i generacija koje danas stasavaju, šta biste označili kao glavnu razliku ili takozvani „generacijski jaz“?
– Mislim da je ovo jedno izuzetno teško vreme i, s obzirom da se bavim pedagogijom, volim da kažem da mladima nije nimalo lako i da je najlakše osuđivati. Živimo u jedno u nehumano vreme, vreme u kojem je novac ikona pred kojom svi stojimo, vreme u kojem se sve toliko ubrzalo da jedan normalan čovek, njegovo biće i duša, ne mogu to da podnesu i da proprate. Zato dolazi do raznih pucanja, bolesti i krahova, jer nismo svi dati da izdržimo takav tempo. S te strane, mislim da je moje vreme bilo humanije i zato je meni lepše, i naravno, zato što sam bila mlada, u naponu snage, ideala i želja. Ali, zasigurno je da je današnjim mladima pripao u ruke mnogo težak kolač i zato moramo biti tolerantni. Ovo je vreme kada je sve dostupno, ako hoćete i ako umete. Od putovanja, preko saznanja i informacija, i to treba iskoristiti u svakom slučaju. Problem je što nema razmene emocija, energije. U prirodi mladog čoveka je da svoju energiju nekom podaruje i da tuđa energija u njemu budi njegovu još lepšu energiju, a toga nema. Žive se neki virtuelni životi i to je toliko pogubno i po čovečanstvo i mladog čoveka i po ono što jeste zadatak čoveka kada je na ovom svetu, ako mu je dato, a to je da ima potomstvo. Ne znam kako ga imati ako nema kontakata i ako su ljudi sve otuđeniji i žive taj neki virtuelni život kroz tehnologiju.
Čini se da je kvalitetna umjetnost u svim epohama morala da krči put do publike. Da li je danas taj put trnovitiji nego ranije ili je obrnuto?
– Kvalitet i prava umetnost nikad ne dolaze lako u konzumaciju. Estrada da, ali prava umetnost ne. Ali, vreme kao sito proseje i ostavi ono što je kvalitetno, vredno i što je blago jednog naroda kome pripada. Na sreću, kultura je ta koja jedino još može da nas sačuva od te uniformnosti kojoj stremi celi svet. Mislim da nije lako pravoj umetnosti, jer ako se okrenete ka zapadu, emocija se smatra nižom osobinom, a u prvom planu je racio, prisebnost, tolerancija i nepovređivanje i u tome odete u suprotnosti i lišite se onoga što je humano i ljudsko. Iz tog razloga je možda teže ovo vreme. Mada, uvek je to neko klatno koje ide sa jedne strane na drugu i nekako dosegne jedan kraj, pa se vrati. Tako da, treba biti strpljiv i verovati, jer u veri je, u stvari, trajanje.
Savjeti
Šta biste savjetovali nekome ko razmišlja da se okuša u glumačkim vodama ili nekome ko je njima tek zaplivao?
– Mi smo jedno malo tržište, posebno za kulturu, koja je kao kišobran iznad svega i okuplja nas pod svoje okrilje, ali nekad je bila mala i ona, nekada velika, Jugoslavija. Mladima uvek kažem da ovo nije sprint, niti maraton, ovo je trka na duge staze, koja iziskuje doslednost onome zbog čega ste izabrali ili ste spremni da birate ovu akademiju i školu. Verujte u svoje ideale, borite se za ono što je za vas najbolje i ne povlađujte tuđim ukusima.