Музеј није баук, тамо не морате само да ћутите и да гледате, већ напротив, то је мјесто гдје би људи требало да истражују, да питају и да се заиграју, гледајући све што их интересује. Основни циљ ове изложбе јесте да већи број људи посјети музеј и доживи га као институцију гдје можемо слободно да се крећемо и да уживамо.
Рекле су то у заједничком интервјуу Дервентском листу Ивана Панџић и Сања Пупац, ауторке изложбе „Откључај свијет илузије и науке”, која је отворена у Народној библиотеци „Бранко Радичевић“. Експонати које су осмислиле Панџићева, кустос археолог и Пупац, кустос етномузиколог Музеја Републике Српске, представљени су Дервенћанима у „Ноћи музеја“, и у библиотеци ће бити читаво љето.
– Оно што смо примијетили и што се показало као чињеница, јесте да су сви који су ушли у Музеј изашли насмијани. Ти осмијеси и искрено одушевљење потврда су да смо урадили добар посао – казале су ауторке изложбе.
Како се јавила идеја за овакву поставку?
ПАНЏИЋ: Један од циљева Музеја Републике Српске и Министарства просвјете и културе РС, јесте рад на повећању броја публике, односно, на развоју публике. С обзиром на тај циљ, тако смо путујући и пратећи интересовања наше дјеце која су узраста осам и десет година, схватили да је овакав тип изложбе нешто што тај узраст највише интересује. Након тога, изнијели смо приједлог руководству Музеја, које је то прихватило, и онда смо започели реализацију пројекта са главним циљем да привучемо што већи број посјетилаца у Музеј. Дакле, циљна група су нам биле породице. Имали смо ситуацију да су се, након организоване школске посјете, ученици касније враћали са родитељима. Основни циљ ове изложбе јесте да се привуче већи број људи у музеј, да се музеј прикаже као институција гдје можемо слободно да се крећемо и да уживамо.
Да ли је било тешко спојити илузију и науку?
ПУПАЦ: Већина наших експоната има везу између илузије и науке, односно, свака илузија је објашњена неком науком, па тако и експонати који су приказани. Првенствено, веза је остварена самим тим што смо имали сараднике из научних области. Као производ добре сарадње са факултетима и одређеним гранама настала је изложба „Откључај свијет илузије и науке”. Дакле, није било тешко спојити илузију и науку, јер у принципу комплетна илузија се базира на науци. Према томе, изазов је било уобличавање и избор експоната, који су били условљени, између осталог, и простором који смо имали на располагању. С обзиром на све, реализовали смо трећину ствари од првобитне идеје.
Изложба је, осим што је изузетно интригантна и забавна, такође и едукативна. Шта нам експонати и реакције на њих, могу казати о нама самима?
ПАНЏИЋ: Експонати нам могу показати да нисмо ни свјесни колико не знамо у неким тренуцима и колико смо у заблуди. У суштини, сви знамо да не можемо све знати и све научити. Овдје има неких детаља које смо ми одрасли можда заборавили кроз наше одрастање, а дјеца ће се можда кроз своје школовање сјетити тих одређених детаља, као што су свемирска вага и обрачун тјелесне тежине на различитим планетама. У Бањалуци смо, међу експонатима, имали Теслино јаје, које нисмо могли да донесемо. Међутим, у дервентској библиотеци смо видјели Теслин трансформатор, дјело Бориса Милојевића, које смо укључили у ову поставку. То откриће било је фасцинантно и стварно смо се одушевили. Обрадовала нас је чињеница да можда свако мјесто или град има људе који се баве сличним стварима, који нам се могу придружити са својим експонатима. Поред тога, срећни смо што смо већ при првом гостовању имали прилику да научимо нешто ново.
С обзиром да је ријеч о веома занимљивим експонатима попут собе огледала, калеидоскопа, зоетропа, холограма, фото илузија, те дидактичко – логичких играчака, какве су реакције посјетилаца?
ПУПАЦ: Оно што смо примијетили и што се показало као чињеница, јесте да су сви који су ушли у Музеј изашли насмијани. Ти осмијеси и искрено одушевљење потврда су да смо урадили добар посао. Док смо монтирали поставку у Дервенти, колегинице из библиотеке, које су радиле са нама, такође су изражавале задовољство праћено смијехом уз испробавање сваког експоната. Буђење дјетета у свима нама, односно, дозвољено враћање у дјетињство без осјећаја кривње или гриже савјести, заиста је непроцјењиво. Поред тога, у овом времену напетог и ужурбаног живота овакво нешто представља опуштајући моменат.
Ко су најчешћи посјетиоци ове изложбе? Научници, заљубљеници у науку, студенти, дјеца?
ПАНЏИЋ: Изложбу су посјећивали људи свих знања и звања, од оних који су хтјели да виде како су направљени експонати, па до оних који су дошли да то само конзумирају и да се смију. Нама је драго, јер смо успјели остварити замисао. Наиме, у Музеј су дошли људи, који до тада никада нису у ушли у ту институцију и сви су били преусмјерени да обиђу сталну поставку. Коментари које смо добијали на друштвеним мрежама, у књизи утисака или лично били су итекако позитивни. Људи су нам буквално говорили да не памте када су квалитетније, садржајније и боље провели вријеме са дјецом. За Музеј су до сада биле карактеристичне циљане посјете, а ово су биле ненамјерне и случајне посјете, које су касније постале итекако циљане и занимљиве.
Може ли ова изложба, која је лани премијерно постављена у Музеју РС у Бањалуци током „Ноћи музеја“, допринијети популаризацији науке, али и разбити стереотипе о посјети музеју?
ПУПАЦ: Сматрамо да је већ дошло до тога. Имали смо сарадњу са Министарством за научнотехнолошки развој, високо образовање и информационо друштво РС, које је наш партнер и финансирало је дио изложбе. Важно је то што су они препознали наше експонате као научне, који би могли допринијети развоју науке и приближавању науке „обичним“ људима. На примјер, средњошколац који дође да види изложбу, можда баш ту пронађе својеврсно усмјерење за даље образовање. Музеји из регије су препознали наш искорак, јер већ имамо позиве за гостовања. Музеј није баук, тамо не морате само да ћутите и да гледате, већ напротив, то је мјесто гдје би људи требало да истражују, да питају и да се заиграју гледајући све што их интересује.
Тим
За дизајн и сценографију изложбе одговорна је сценограф Народног позоришта РС Драгана Пурковић Мацан, а дио тима, заједно са ауторкама, чини и документариста Музеја РС Никола Загорац.
– Сарађивали смо са студентима бањалучког Универзитета, са домаћим, малим, самосталним занатским радњама и то је оно на шта смо посебно поносни. Наиме, показали смо да ништа није немогуће када постоји добра идеја и добар тим, те да одличан резултат неће изостати – истакла је Ивана Панџић.