Љубица и Јово Милошевић из Босанских Лужана 19. јануара, на празник Богојављење, прије тачно пет деценија упловили су у брачну луку коју су испунили љубављу, поштовањем и срећом коју дијеле са својом дјецом и унуцима.
Озарени успоменама, Љубица и Јово, присјетили су се Богојављења 1973. године и временских прилика током њихове свадбе. Због кише која је непрестано падала три дана, набујала Укрина била је однијела мост, па су сватови морали да траже алтернативни пут. Ипак, невријеме их није спријечило да се једно другом закуну на вјечну љубав.
– Упознали смо се 1972. године, када је Јово трактором довезао шљунак у моје родно село, Поље. Сјећам се да сам била на туђем бунару и носила воду на обраници и када сам пролазила, угледала сам лијепог, црног момка. Одмах ми се свидио и мислим да сам и ја њему запала за око. Иако сам тада имала 17 година и била десет година млађа од Јове, ја сам направила први корак. Та разлика у годинама никада нам није била сметња – испричала је Љубица која је послије седам година брака Јови подарила сина, а потом и кћерку.
Брак са Љубицом и породица коју су стекли, богатство је које се не може мјерити ни са чим другим, додаје Јово.
– Било је тешких тренутака и изазова, наравно. Градили смо кућу, много се радило на њиви, а дјеца су била малена, али када смо се лијепо скућили и живот нам био лијеп, десио се рат. Ја сам ишао на линију, а Љубица је остајала сама са дјецом. Послије рата смо морали поново да се кућимо, као и већина наших комшија, али важно је да смо сви остали на окупу, доброг здравља што нам и данас причињава највећу срећу – рекао је Јово додавши да се чини да данас људи не цијене тренутке које проводе заједно са својим најмилијим.
– Ова мода живота ми се не свиђа. Људи само гледају у телефон и међусобно се удаљавају. Није природно да та кутија буде између људи, иако је данас немогуће замислити живот без мобилног телефона – казао је Јово.
Иако је заједнички живот изазов, Милошевићи истичу да је љубав кључ који отвара и најтврђа срца, а разумијевање и међусобна подршка рјешавају и наизглед нерјешиве проблеме. Заједнички живот и даље граде на слози, настојећи да са својим најмилијама проведу што више лијепих тренутака.
Звук мотора
Љубица се са осмијехом присјетила првих дана љубави са Јовом.
– Забављали смо се можда мало више од годину, а у то вријеме Јово је имао МЗ мотор и сјећам се да кад год сам чула звук тог мотора, срце је хтјело да ми искочи из груди – признала је Љубица.