Ћирилица јe, може се рећи, изједначена са појмом нације, то се види у њеном положају кроз вијекове, јер је ово писмо непрестано понижавано и забрањивано управо због тога што су сви непријатељи – окупатори српског народа у ћирилици видјели пријетњу по себе, односно ћирилицу су посматрали исто као што су посматрали Србе и српство.
Казала је то аутор књиге „Ћирилицом пишем“ Жељка Млађеновић која је вечерас у Центру за културу промовисала своју књигу, а у којој у први план ставља значај српског језика и писма.
– Ријеч је о стручној књизи која је објављена 24. маја на Дан словенске писмености и културе, симболично на дан Ћирила и Методија. Овом књигом сам жељела да покажем у каквом је положају била ћирилица не само кроз историју, него у каквом је положају и данас. Књигу сам подијелила у три цјелине. Први дио је историјски, гдје сам се ослањала на већ постојеће чињенице и говорила о историји српског језика и писма, односно о развоју ћирилице којој је претходила глагољица, о раду свете браће Ћирила и Методија и њихових ученика – казала је она.
Средишњи дио књиге се односи на истраживање о положају и судбини ћирилице данас, у општим сферама живота, а радећи дуже вријеме у медијима примјетила је колико се ћирилица користи и промовише, односно да није довољна заступљена.
– Медији су први који треба да промовишу ћирилицу као нешто што је национално и дио идентитета и први су који се не придржавају тих правила. Дошла сам до поражавајућих резултата, да већина медија у Републици Српској и већина предузећа чешће користи латиницу него ћирилицу. То је један од мотива због којих сам одлучила да напишем ову књигу. Средишње поглавље је развијено истраживање, односни стручни рад који сам написала за манифестацију „Писмо Ћирилово“ у Крагујевцу, а рад носи назив „Положај и улога ћирилице у медијима Републике Српске“. У књизи се налази и једно поглавље које говори о квизу ћирилице „Чедо моје“, а ријеч је о пројекту СПКД “Просвјета“ Бијељина које је било издавач ове књиге – додаје Млађеновићева.
Наводи да су кроз квиз афирмисали употребу ћирилице у школама, али и међу грађанима, да се квиз одржава три године заредом, а од ове године је и дио календара републичког такмичења у основним школама.
– Посљедњи дио књиге се односи на положај и судбину ћирилице, гдје сам поменула закон о заштити ћирилице који је истовремено усвојен 15. септембра прошле године у скупштинама Србије и Републике Српске. Тада је усаглашено да је пожељно да све јавне институције пишу ћирилицом и примјетила сам да то није дало најбоље резултате, а и ми као појединци недовољно се залажемо за примјену ћирилице – истакла је ауторка.