Друштво

Животне недаће само га ојачале

Богдан Ћорић из Мале Сочанице, надалеко познат радник и домаћин гази 92. годину, а жељу за животом нису му убиле ни разне недаће које су се редале од рођења, па до дана данашњег.

Како је деда Богдан сам испричао, рођен је у сиромашној породици, а са непуних десет година отац га је дао у најам газди у Осињи за кукуруз који је био потребан да се прехрани породица.

– Отац ме дао у најам на годину, а те послове које сам ја радио као дјечак, сада не би био у стању да ради ни одрастао човјек – прича дјед Богдан присјећајући се како је више спавао под отвореним небом, него на тавану у штали, гдје му је било мјесто.

– Увече, када се послови заврше, марва се мора извести на пашу. И ја тако, од умора, заспим у трави, кад се марва засити и она легне у траву – рекао је он.

Војску је служио у Србији, а по повратку кући обрео се у металској индустрији у Зеници, која га је коштала здравља, али је ту завршио и једина два разреда школе. Радио је на економијама по Банату, а потом у Аустрији, гдје је доживио и прву незгоду.

– Приликом рада одсјечени су ми прсти на једној шаци, али су љекари успјели поново да их „накалеме“. Та рука ме добро служила 20 година. Међутим, ђаво је хтио своје. Берач је брао кукуруз, ја сам пришао и покушао да распетљам кукурузовину и секунд је би довољан да останем без лијеве шаке – сјећа се дјед Богдан додајући да је у животу све стекао сам, крећући од нуле.

– Када сам се оженио и отишао из очеве куће, добио сам десет дунума земље. Радом и само радом, дошао сам до 60 дунума, али то сада нема ко да обрађује – каже он.

Дјед Богдан је објаснио како се својевремено побринуо да све његове њиве буду плодне те да их је све прихранио кречњаком и да је сву храну и за домаћинство и за стоку, обезбјеђивао радом у пољу.

– Знао сам да њиву од 22 дунума ручно покосим за четири дана – казао је времешни Богдан али је нагласио да је могло и више посла да се уради да се имало хране као што се сада има.

Испричао је дјед Богдан како је ишао на прела и зборове, како је било свијета „да се није могло пребројати“, али и да је он увијек био расположен да се ухвати у коло, али и да засвира шаргију.

– Ја сам увијек био за музику и дружење. Било је тада много омладине и по неколико стотина младих је играло у колу, ма очи нису могле нагледати. Ишло се и на зборове. Сваке недјеље у другом селу је био збор. Радиш читав дан и опет си вољан да пјешачиш и по неколико километара да стигнеш на скуп, вратиш се ноћу у касно и опет у зору устанеш и ништа није било тешко – са сјетом прича дјед.

Дуговјечност је наслиједио од мајке која је доживјела десету деценију, а он каже да је њега рад увијек одржавао у животу и да „иако је мален човјек, увијек је могао добро јести“.

– Када се много ради, онда може и да се једе, а док год се једе, знаш да си жив – испричао је домаћин из Мале Сочанице.

Срчани удар дјед Богдан је имао прије више од годину и то га је, како каже, „мало успорило“,  па је одлучио да се одрекне вожње трактора, прије свега због безбједности других људи.

Још је истакао да су његова дјеца, унучад и праунучад све оно што вриједи у његовом животом, његов понос и разлог да се бори да доживи и стоту.

Трампа

За његовог вијека промијенило се и неколико валута, банке, круне, динари, марке, а у сеоској продавници имали су чак и могућност трампе.

– Код Маруше у дућану за купити је било брашна, шећера, цикорије и дувана. Отац ме вазда слао по дуван, али како се није имало новца, мати је увијек слала јаја да се трампе за дуван – објашњава дјед Богдан.

Related posts

За штрапаријаду већ
пријављено више од 300 грла

Derventski List

Више од 250 жена славило
празник њима посвећен

Derventski List

Зимска опрема обавезна од 1. новембра до 1. априла

admin

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavljamo da se slažete s ovim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitaj još