Неостварени сан да постане пилот Марка Петковића из Календероваца одвео је у машинство, па је умјесто да пилотира авионом, постао врсни мајстор за машине, помогавши, притом, бројним Дервенћанима да у његовој радионици „испекну“ занат.
Када је у питању дјелатност, поред одржавања и поправке разних машина, те дугогодишњег ангажмана у области телефоније, Петковић се бави и преправком радних машина.
Иако је постао мајстор, надалеко познат по свом умијећу, његови дјечачки снови били су потпуно другачији. Наиме, Петковић је свим срцем желио да постане пилот, тако да је, 1961. године, по завршетку основне школе конкурисао за упис на Војну академију у Београду, смјер војно ваздухопловство.
– Сјећам се као да је јуче било. Из Дервенте су тада конкурисала 22 кандидата, а само нас четворица смо прошли љекарски преглед. Дакле, прошли смо Мирко Кратофил, Исмет Пелесић, Мустафа Табаковић и ја. Сваког дана са великим нестрпљењем очекивао сам позив из Београда, међутим, капацитет школе је био ограничен и нисам примљен. То је велика носталгија и моја непрежаљена љубав. Када сам добио плаву коверту са одбијеницом без образложења, разочарењу и туги није било краја – присјетио се Петковић.
Након тога, покојни отац му је предложио да упише занат и Марко је прихватио.
– Образовање сам наставио у тадашњој Школи ученика у привреди у Дервенти, гдје сам се школовао за стројобравара. На основу молбе мог оца и препоруке наставника Смаје Хоџића, који је обожавао ђаке из села, добио сам прилику да праксу похађам код чувеног мајстора Јосипа Сауке. У његовој радионици најчешће ме обучавао врсни мајстор Јосип Корена, поријеклом Словенац. Радило се од седам ујутро до 19 часова увече, док школа траје сваког другог дана, а на распусту сваког дана – казао је Петковић.
По доласку из војске помало је радио код куће, док се, 1968. године, није запослио у стројарском гиганту „Ђуро Ђаковић“ у Славонском Броду.
– Три године сам радио у „Ђури Ђаковићу“ да би се након тога запослио у дервентској „Механици“, гдје сам остао годину. Новац за куповину првог строја сам позајмио, а мој учитељ Јосип Корена дошао је код мене и помогао ми да започнем своју причу, односно, свој посао. Строј сам купио преко „Машинобироа“ у Тузли и 1971. године отворио радионицу код куће, овдје у Календеровцима – рекао је Петковић.
Такође, Петковић је истакао да су се у то вријеме многи чудили његовом избору да живи и ради у селу, поред идеалних прилика за рад у великим предузећима, али њему је, како каже, срце остало код куће.
– Да би неко постао добар мајстор у овој струци, поред прецизности, одговорности и тачности, веома је важна и љубав према послу. Сматрам да сваки човјек у животу треба радити оно што најбоље зна и воли – истакао је овај мајстор.
Он је посебно истакао да највише од свега цијени скромност.
– Највећа врлина у људском животу јесте скромност. Супруга и ја никада нисмо усамљени, јер имамо пријатеље који нас цијене и поштују, на чему смо им веома захвални. Наше највеће богатство су наши драги пријатељи – додао је Петковић.
Занатлије
Код мајстора Марка Петковића, кроз праксу, занат су научили Слободан Голуб, Милорад Вуковић, Драган Ђекић, Здравко Петковић и многи други. Међу његовим ученицима је и Бранко Демировић, који је у Петковићевој радионици запослен већ 18 година.
Казани за ракију
Овај вриједни мајстор својим вјештим рукама направио је и поправио, како каже, безброј казана за печење ракије.
– У изради казана саздани су сви занати металске струке. Тај посао је веома сложен, али и занимљив – казао је Петковић додавши да су у потрази за казаном или одређеним дијеловима долазиле муштерије чак и из других држава.