Генерације дјеце која одрастају поред мобилног телефона и компјутера и навикли су да све иде убрзано, јер њима убрзо све досади, брзо мењају слике и константно траже нове изазове. Управо због тога образовни систем би требало да буде прилагођен. Зато је „Јесења гозба са вилом Босиљчицом“ прво материјализовано средство као помоћ за учитеље како да од својих учионица направе срећне учионице и да деца имају прилику за срећно учење.
Казала је то у интервјуу Дервентском листу оснивач Асоцијације најбољих наставника „Ex Yu“ и „Еду Балкан“ заједнице Жељана Радојичић Лукић која је се нашла међу 50 најбољих наставника на свијету.
Радојичић Лукићева у Дервенти је промовисала своју књигу „Јесења гозба са вилом Босиљчицом“, прву из едиције „Чаробно селу“ у којем се посветила концепту срећног учења и цјеловитог приступа савладавања знања.
Шта је „Чаробно село“?
„Чаробно село“ је целовити концепт учења, али опипљив и материјализован кроз четири књиге од којих је прва „Јесења гозба са вилом Босиљчицом“. Идеја је да кроз поставку четири кућице на четири стране света у којима живе четири виле, а које пак имају четири различита занимања, сензибилитета и врлине, укажем на важност врлина које су у данашње доба прилично занемарене. Насупрот томе, данас се истичу мане, а ја уз „Чаробно село“ настојим да постичем управо врлине.
Посветили сте се афирмацији модела срећног учења. Шта оно подразумијева и како се може примијенити у актуелном образовном систему?
Ако учитељ стане испред табле и прича скоро цео час и пређе границу када деци увелико опадне пажња, они ће га „уклонити“. Генерације дјеце која одрастају поред мобилног телефона и компјутера и навикли су да све иде убрзано, јер њима убрзо све досади, брзо мењају слике и константно траже нове изазове. Управо због тога образовни систем би требало да буде прилагођен томе. Зато је „Јесења гозба са вилом Босиљчицом“ прво материјализовано средство као помоћ за учитеље како да од својих учионица направе срећне учионице и да деца имају прилику за срећно учење. Ради се о методи која води ка томе да деца када дођу кући на родитељско питање шта су радили у школи, не одговарају „ништа“, него усплахирени препричавају сваки моменат проведен у учионици. То исто тако значи да деца уче када мисле да се играју, а и да на звук школског звона не јуре из учионице, већ желе да час потраје још који минут.
Нашли сте се међу 50 најбољих учитеља на свијету. Како сте то постигли?
То се десило 2017. године и било је неочекивано. Исто тако, показатељ је да се исплати предан рад и посвећеност. Ја сам цео живот усмерена на целовит приступ учењу, односно на холистичко учење или интегрисање наставних садржаја. Та титула која је тада дошла, била је као јагода на врху торте, јер сам тако имала прилику да шира јавност буде упозната са концептом „Чаробног села“ за које је и стигла награда. Та награда ништа не би значила да сам ја тада застала и уживала у њој. Напротив, мој циљ није да промовишем себе, као Жељану Радојчић Лукић, него да промовишем образовање. Интересовање медија, између осталог и Дервентског листа, за промоцију моје књиге показатељ је да сам на добром путу. Јер када се у жижу интересовања стави један учитељ, многи из те професије би могли да се поистовете са њим и да им то буде мотивација и инспирација за неко њихово стваралаштво и будуће награде.
Били сте и помоћник министра образовања Србије. Како оцјењујете то искуство са позиције учитеља и писца?
Ја сам учитељица 32 године и то је нешто што ће увек бити на првом месту. Али, допада ми се улога писца, јер на тај начин могу да допрем до шире публике, деце, учитеља и родитеља. Као помоћник министра имала сам прилику да сагледам систем „одозго“ и да увидим све његове мане и схватила да оно што ми радимо у пракси, да је то оно што је вредно и пажње и труда. Ниједно министарство, колико год било успешно, не може да направи суштинске реформе, јер суштинске реформе образовања праве практичари „одоздо“, из учионица. И то би требало да знају сви министри образовања и не сумњам да су многи тога свесни, али због неких њима знаних разлога спутани су да подрже практичаре ентузијасте који образовни систем носе на својим плећима.
Образовни систем
Како видите образовне системе земаља у региону, између осталог и у Републици Српској?
– Образовни систем свих земаља у региону био би у великом проблему да нема учитеља који „вуку“ образовање упркос ниским примањима и бројним проблемима на терену. Да није истих тих ентузијаста образовни систем одавно би се урушио. Учитељи, наставници и сви остали практичари, држе образовне системе на својим леђима и лично бих волела да било који министар образовања то јавно призна – казала је Радојичић Лукићева.