Друштво

Чукунунуче увећало би породичну срећу

Живот у  немаштини и тежак рад оставили су траг на плећима најстаријег Церанчанина Недељка Стојаковића, који увелико гази 95 годину, а дане са супругом Милосавом мјери по посјетама дјеце, унучади и праунучади, прижељкујући чукунунуче.

Дјед Недо, како га од миља зову они који га добро знају, рођен је у многочланој и сиромашној породици и неријетко је ишао са браћом и сестрама у сезонски најам, како би зарадили храну за укућане, али и стоку.

– Много дјеце, а мало хране и морао је свако да привриједи и донесе нешто у кућу. Тада се читав дан радило за десет килограма кукуруза, али и то је много када код куће немаш ама баш ништа – почиње своју причу дјед Недо који је у најму упознао супругу са којом добро и зло дијели већ 68 година.

– Била је лијепа као вила, а била је и вриједна. Одмах сам се заљубио у њу. Ашиковали смо једно вријеме и једно вече заспали, а ујутру када нас је њена баба затекла, добро нас је изгрдила и донијела одлуку да ће унуку удати за мене, а мојој срећи није било краја. Изашли смо на ледину, на њиву, ништа нисмо имали. Мало по мало смо градили наш дом. Увијек смо се вољели и поштовали, живјели скромно, али складно и тако је и дан данас. Имамо кћерку која је кројачица у Београду, а син је свештеник у пензији и живи у Новом Саду – каже дјед Недо.

Прије женидбе, када је стасао, партизани су га узели под своје, међутим њему се није допадао тај начин живота. Био је и у омладинској бригади, у радној акцији на прузи, а неко вријеме је радио и у руднику. У млађим данима радио је и на имањима по Војводини, међутим, ипак се „окренуо“ кући и свом родном селу.

– Моја супруга и ја смо све сами радили, кад смо кућу правили нас двоје смо циглу пекли. Бавећи се пољопривредом, дјецу смо ишколовали. Сву земљу и шуму што имам, све смо нас двоје куповали. Од оца сам добио 15 дунума земље, а сада имам 70 дунума. Али, нажалост, ту земљу нема ко да обрађује, већ је увелико зарасла у шибље – са сјетом прича овај времешни Дервенћанин и додаје да им је од многобројне стоке остао још пас и неколико кокошки и то тек да двориште не буде празно.

Највећу радост причињавају му доласци унучади и праунучади, а захвалан је Богу што сви воле доћи у Церане, па сваке седмице неко од најмилијих покуца на врата.

– Имамо срећу да нас сви обилазе, да нам баш често долазе. Праунука је већ стасала у дјевојку, па бих волио и чукунунуче да дочекам – казао је дјед Недо.

Путовање

До прије пет, шест година често је ишао дјеци у Србију, међутим, како најстарији мјештанин Церана каже, све мање види, све слабије чује и све теже се креће.

Иако, како сам каже, нема озбиљнијих здравствених проблема, не усуђује се више да се запути далеко.

Related posts

Прикупљена 71 доза драгоцјене течности

admin

Ђаци се ангажовали за Љубишин и Михајлов осмијех

admin

ОШ „Никола Тесла“ и ове године показала хуманост

admin

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavljamo da se slažete s ovim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitaj još