Када сам ушао у Центар за културу у Дервенти, он ми је постао свето мјесто. Не може човјек да се не сјети оне Змајеве пјесме „Свијетли гробови“. Морамо да поштујемо жртве и да подижемо самосвијест. Вријеме је увијек зрело за овакве подухвате.
Рекао је то у интервјуу Дервентском листу глумац Српског народног позоришта из Новог Сада Миодраг Петровић којем је повјерена глава улога у филму „Со“, дипломском остварењу Дервенћанина, апсолвента филмске и телевизијске режије на бањалучкој Академији умјетности Вука Пијетловића.
Петровић тумачи улогу преживјелог логораша Остоје који треба да припреми младог глумца за монодраму поводом обиљежавања 30. годишњице страдања и при томе постаје његов мучитељ.
Филм „Со“ носи посебно болну тему за Дервенту. Трагични догађаји у некадашњем Дому ЈНА, данашњем Центру за културу, заувијек су измијенили животе многих дервентских породица. Шта је пресудило да будете дио пројекта Вука Пијетловића?
– Мојој одлуци су пресудили и Вук и сама тема која није важна само за Дервенту већ за цијели наш род. Једна универзална тема са библијским мотивима. Пресудило ми је и то што је то дипломски филм. Мене када сам студирао нико није одбио, па нисам ни ја то хтио. Помажем младости колико је у мојој моћи.
Како сте се припремали за улогу?
– Припрема сам се на класичан начин. Пође човјек од текста, па онда од сопственог текста, учили смо ми то. Не мора човјек да буде убица да глуми убицу. Када сам ушао у Центар за културу он ми је постао свето мјесто. Не може човјек да се не сјети оне Змајеве пјесме „Свијетли гробови“. Морамо да поштујемо жртве и да подижемо самосвијест. Да Бог да да данас будемо бољи него што смо били јуче.
Послије филмова „Коридор“ и „Дара из Јасеновца“ јасно је да се домаћа кинематографија ухватила тешког задатка да гласно проговори о страдању српског становништва деведесетих година прошлог вијека. Сматрате ли да је сазрело вријеме за такве подухвате?
– Вријеме је увијек зрело за такве подухвате. Не треба времену да сазрије већ ми треба о томе да говоримо, о чему говори и главна тема овог филма и глумца који каже да о томе треба да се говори. Треба пустити младе људе одавде да истражују нове углове прошлости, садашњости и будућности.
Како бисте описали стање у домаћој кинематографији?
– Видим да се доста ради, радујем се када чујем да се ради нешто у Бањалуци, да се оснива филмски центар. Сналазе се људи, има доста мањкавости, али нисам ја тај који то може да промијени.
Имате ли неки савјет за младе колеге?
– Ја сам од ових младих колега. Кажем им ништа друго него да издрже, да буду стрпљиви и да истрају. Видим да су даровити, посвећени и да је једна позитивна енергија ту. Као да сам био на неком извору, па окрепљен идем за Нови Сад.
Логор
Филм „Со“ темељи се на злочинима над Србима 1992. године у некадашњем Дому ЈНА, данашњем Центру за културу, и приказује припрему представе поводом обиљежавања 30 година од тих страдања, а главни ликови су пензионер Остоја који је преживио страхоте логора и Горан, глумац којег Остоја припрема за монодраму.
Први логор за Србе на подручју Дервенте био је у Дому ЈНА, а од 12. априла 1992. године кроз њега је прошло више од 200 Срба, од којих је већина мучена на најсвирепије начине. У овом логору су убијени Благоје Ђураш и Чедо Ћудић.