Скуп димњачара, који се традиционално окупљају двапут годишње, организован је данас у Дервенти, а уз представљање алатки за рад, мајстори овог заната, парадирали су и градом.
Свако окупљање организује се у другом граду, а
организатор скупа Неђељко Милић из Прњавора рекао је да су скуп организовали у Дервенти јер и он сам често долази у нашу општину пословно, те да су хтјели да створе прилику да виде и ову општину, али да је усљед тренутне ситуације изостао велики број димњачара из сусједних држава.
– Сваке године скуп организујемо у другом граду и обишли смо доста општина, па смо хтјели ове године да се организујемо и посјетимо Дервенту. Нажалост, петнаестак учесника није било у могућности одазвати се ове године, али окупило се нас двадесетак и то из Прњавора, Приједора, Сарајева, Брчког и Станара – рекао је Милић додавши да је посао димњачара веома занимљив, али да је велики недостатак што не постоји школа за овај занат.
– Посао димњачара је јако занимљив, посла има, а и зарада је добра, мада, наравно, носи и одређене ризике због висине, а и прљав је посао, али бих ја препоручио тај посао младима. Велики недостатак је што не постоји школа за димњачаре у БиХ, јер су процјене да се не би млади пријављивали довољно за овај занат да испуне једно одјељење, тако да ми старији димњачари обучавамо заинтересоване, преносимо им и теоретско и практично знање – казао је Милић.
Дајана Ђурић из Брчког овим занатом бави се већ око 15 година, а љубав према димњачарству његује од малих ногу.
– Моја прича креће од шесте године, када су моје играчке биле димњачарске четке. У почетку то је било само за игру, али касније када сам имала прилику да станем на први кров и очистим димњак по први пут са само десет година, схватила сам да ја желим то да радим, јер ми се највише свидио поглед који сам имала из птичије перспективе и осјећај на висини. Корак по корак, завршетком средње еколошке школе, а истовремено сам завршила димњачарски занат, а послије факултета, завршила сам магистарске студије за заштиту ваздуха са освртом на димњачарство, тако да се кроз све сфере мог живота некако провлачило димњачарство – рекла је Ђурићева додавши се врло мало пажње у данашње вријеме посвећује овом занату и генерално свим занатима.
– Нисам задовољна системским начином на који је регулисана наша дјелатност. У ФБиХ и РС постоји законска регулатива, док у Брчком нема, а мислим да се не ради много по том питању. Не схвата се колико је озбиљна наша дјелатност, али колики значај имају и други занати – истакла је ова млада димњачарка нашаливши се да доноси двоструку срећу јер је димњачарка и ријеткост у редовима овог заната.
Димњачар су за данас имали идеју једнаких мајица на којима са предње стране мајице сваки димњачар има свој знак , а на леђима знак удружења, те су дијелили дугмад и беџеве удружења.
