Никад не знамо гдје су наше границе, без обзира што долазимо из БиХ која је релативно мала земља на мапи свијета, али сам том стазом снова прошао пут до крова свијета. Једноставно, млади треба да слиједе своје снове, не одустају од њих и не слушају оне који им говоре да је нешто немогуће.
Рекао је то у интервјуу Дервентском листу маратонац, триатлонац, хуманитарац и један од четворице држављана БиХ који је стајао на врху свијета – Монт Евересту, Томислав Цвитанушић. Дервенту, иако није рођен у овом граду, доживљава својом, првенствено због испуњеног дјетињства које му је приуштила.
Судећи према биографији, цијели Ваш живот обиљежен је спортом и физичком активношћу, од кошарке, маратонских трка широм свијета, алпинистичких похода и другог. Шта Вам је мотив за ове подвиге?
– Волим спорт и живим за спорт. Уз њега са одрастао и помогао ми је да сазријем и савладам све изазове. Све је почело у Кошаркашком клубу „Босна“ гдје сам играо од малих ногу. Такође, када сам долазио у Дервенту на љетњи распуст, прикључивао сам се кошаркашима из дервентског клуба на тренинзма. Колико се сјећам, клуб у Дервенти су чинили добри играчи, то је било вријеме спорта на високом нивоу, не само кошарке, него и рукомета и фудбала. У „Босни“, који је први клуб из бивше државе који је био шампион Европе у кошарци и утабао је стазу онима који су дошли касније, имао са привилегију да стасавам уз узоре Анто Ђогића, Бошка Босиочића, Мирзу Делибашића, Младена Остојића и друге. Ту сам и научио да је рад у спорту увијек награђен, из кошарке су изашле моје радне навике и то је можда најпоштеније чиме можемо да се бавимо. То обликовало као личност и онда је било некако логично да наставим да се бавим спортом. Радне навике су свакако исклесане ту, као и увјерење да спорт спаја људе, учи нас правим вриједностима и да бринемо о једином мјесту гдје проводимо цијели живот – о нашем тијелу. Због тога је и било логично да останем активан и послије кошарке тако да је прво на реду било трчање, онда сам открио триатлон који је тренутно најбрже растући спорт у свијету, а послије сам открио и планине и ту занимљивост споријег темпа. Ту се јавила амбиција да се стално пењем на више планине, а како нисам прескакао разреде у школи, нисам прескакао ни планинске врхове. Пењао сам се на Маглић, па Триглав, Монт Блан, врхове јужне и сјеверне Америке, Матерхорн, па највиши врх Африке два пута, од чега једном сам био водич. Наравно, логичан слијед био је покушај на достигнем највиши врх свијета.
У томе сте и успјели. Како је то изгледало, шта Вам је било најизазовније на стази и какав је осјећај био стајати на Монт Евересту?
– Увијек говорим, када причам о том прошлогодишњем подвигу, да сам се за то припремао цијелог живота, укључујући и дјетињство у Дервенти, али је од поласка до повратка у Сарајево прошло укупно 58 дана. Од тога 46 дана је било на Хималајима, с тим да сам приликом повратка ишао у болницу шест дана на превијање, јер сам имао промрзлине. Оно што је интересантно, та сезона 2023. године, када смо ми пењали, осим што је била најгора у историји Евереста у смислу временских услова. Вјетар је дувао немилосрдно. Од нас пет из тима, који су са мном чинили Нијемац, Индијка, Мексиканац и Францускиња, четворо нас је успјело да дође до врха, али сви смо добили промрзлине. Свакако, јако сам захвалан пријатељима на подршци, поруке које сам добијао за вријеме успона биле су ми додатни вјетар у леђа, а посебну помоћ сам имао од пријатеља Драгана Јаћимовића који је прва особа из Србије која је досегла Монт Еверест и Петра Пећанца, који се такође из БиХ попео на највиши врх свијета. Највиши планински ланац на Земљи, Хималаји, стари су неколико десетина милиона година, и остаће чврсто да стоје и дуго послије нас, а што је у поређењу са људским животом као трептај ока. Када сам се попео, у тих 15 – ак минута колико можете да стојите, осјетио сам пролазност, али и осјећај захвалности. Био сам мало и постиђен том силом природе, јер је прије успона који траје десет и више сати, било неизвјесно хоћемо ли уопште моћи отићи на завршни успон. Били смо заробљени у олуји 26 часова, кисеоника нам је нестајало, али имали смо привилегију да нахранимо душу погледом са врха.
Шта бисте савјетовали младим људима као човјек који се остварио у свијету спорта?
– Не сматрам да сам по било чему посебан, једноставно сам уживао у спорту, бринуо о свом храму – свом тијелу, и слиједио своје снове испитујући границе. Никад не знамо гдје су наше границе, без обзира што долазимо из БиХ која је релативно мала земља на мапи свијета, али сам том стазом снова прошао пут до крова свијета. Једноставно, млади треба да слиједе своје снове, не одустају од њих и не слушају оне који им говоре да је нешто немогуће.
Ваши коријени су у Дервенти. Шта за Вас представља овај град?
– Дјетињство и лијепе успомене везујем за Дервенту, јер сам као основац сваки љетњи распуст, чак некад и као средњошколац, проводио сам у Беглуцима одакле је мој тата. Пливао сам на Укрини, забављао се, у то вријеме било је толико младости, толико дјеце да од јутра до мрака нисмо улазили у кућу и то су заиста била најљепша времена. И данас са оцем дођем у Дервенту, коју осјећам својом и драго ми је, наравно, да ме Дервенћани доживљавају својим.
Планови
Да ли бисте открили своје професионалне планове за будућност и постоји ли нешто чему стремите?
– Док год будем могао, и будем се осјећао спремним у сваком смислу, наставићу да се бавим спортом. Сада се трудим да се на неки начин „одужим“ друштву, својој околини, и тренутно кроз активан рад Удружења „Дајте нам шансу“ у Сарајеву које се бави пружањем помоћи родитељима дјеце са потешкоћама у развоју. Увијек има неко коме може затребати наша рука и не бих желио да нити једна рука остане ускраћена за помоћ коју тражи.