Дервента је 4. јула 1992. године, послије вишемјесечне окупације, заробљеништва, тортура и убистава Срба, продисала пуним плућима и на крилима слободе кренула у своје уздизање из пепела.
У част дану када су јединице Војске Републике Српске ослободиле административно сједиште града и омогућиле поновно успостављање живота, јуче је служењем помена и полагањем вијенаца и цвијећа на централно спомен – обиљежје одата почаст свим погинулим борцима. За слободу коју данас у Дервенти баштинимо пало је 608 бораца, а око 4.000 их је рањено. У заробљеништву у окупираном граду било је око 250 дервентских Срба.
Да све жртве које су поднесене за Дервенту нису биле узалудне истакао је градоначелник Милорад Симић, одајући почаст страдалим.
– Били смо у немилости од средине априла до 4. јула 1992. године, када за Србе није било мјеста у Дервенти. Добром организацијом Војске Републике Српске, и што је најважније, без ратних злочина, слобода се вратила у Дервенту и поново је успостављена власт. Ја сам само један изданак на челу овога града који је са плејадом људи прије мене дао свој допринос да Дервента буде оно што данас јесте – казао је Симић додавши да је поносан на оно у шта је град стасао.
– Поносим се Дервентом без обзира на све недаће и проблеме које прате и глобално подручје. Ми смо лијепо умивени, не стидимо се прошлости, у граду има простора за све, без обзира на вјероисповијест и нацију. У Дервенту су сви добродошли – рекао је Симић.
Значај 4. јула, као најзначајнијег дана у новијој историји Дервенте, истакао је и предсједник Градске борачке организације Чедо Вујичић.
– Ово је дан када је у административно сједиште тадашње општине, а данас града, стигла слобода. Дан када су престали да постоје логори, тортуре, када се у Дервенту послије тромјесечне окупације, вратио живот – рекао је Вујичић напомињући да никада не треба престати помињати жртве.
– Ми морамо да будемо свјесни да никада није довољно да помињемо жртве, увијек морамо да им изразимо захвалност и будемо поносни на њих и њихово дјело и да вјечно чувамо Републику Српску и српску Дервенту у Републици Српској – рекао је Вујичић.
Тешких, али славних дана у љето 1992. године, присјетио се командант 27. бригаде Станко Балтић. Он је од 7. јула до краја децембра 1992. године руководио овом јединицом.
– Добро се сјећам доласка нас 12 старјешина из корпуса по наређењу генерала Талића код извора у Прњавору. Предводио нас је пуковник Бошко Келечевић. Борбена дејстава су кренула у том периоду и успјешно су окончана ослобођењем Дервенте – рекао је Балтић признајући да никада није помишљао да ће стечено војно знање током школовања морати да примијени у стварном рату.
– Нисам рачунао да бих могао бити учесник у рату, јер братство и јединство, и све оно што су нама причали у том периоду, за мене је био знак да никада неће бити рата. Међутим, све што је услиједило, оповргло је та увјерења – рекао је Балтић.
У ослобађању Дервенте учествовао је и Милош Јовић, најприје као припадник Осињске бригаде, а потом и као дио 27. бригаде на другим ратиштима.
– Ми смо долазили из правца хангара Рабић гдје смо пресрели јединице ХВО-а и наставили са осталим борцима ослобођање Дервенте према Пољу. Затекли смо све попаљено, срушено, хаос. То су били најгори призори које човјек може да види и доживи – присјећа се Јовић који је два пута рањен, и то 1992. године у Жеравцу и 1994. године у Маглају.
Вијенац на споменик подигнут у сјећање на дервентске хероје, поред градоначелника, положила је и делегација Скупштине града предвођена предсједником парламента Мирком Земуновићем, представници Градске борачке организације, Удружења „Ветeрни Републике Српске“ и Организације старјешина ВРС, Организације породица погинулих и заробљеник бораца и несталих цивила, Удружења ратних војних инвалида „1991-1995“, Удружења ратних заробљеника, Градски одбор СУБНОР-а, Удружења Прве гардијске моторизоване бригаде Главног штаба ВРС, делегација „Ветерана Одбрамбено – отаџбинског рата“ – Регионални одбор Добој, Полицијске станице, те политичких партија СНСД, СДС, СП, ПДП, ДНС и НДП.
Пријем
Послије парастоса страдалим, у Центру за културу одржан је пријем за представнике јавног живота, на којем су се актери догађаја од прије три деценије присјетили тешких, али славних дана.
