ИЗДВОЈЕНОНовости

ВЕО ЗАБОРАВА НЕ СМИЈЕ ПАСТИ НА ЖРТВЕ ЧАРДАКА

Већ 27. годину, у вријеме највећег хришћанског празника Васкрса, ране се изнова отварају, слике страшних мучења и страдања Срба са Чардака постају живе, а бол за онима који су 1992. године убијени од руке злочинаца, постаје неиздржив.

Ријечи су то бивших логораша и чланова породица страдалих Срба из овог насеља, који истичу да заборав не смије да прекрије највеће дервентско стратиште.

Управо ће поменом који ће 5. маја, на Мали Васкрс, бити служен у Спомен-комплексу „Чардак“, бити обиљежено 27 година од страдања 37 Срба из овог насеља, које су 1992. године мучки убили припадници регуларне војске Хрватске, потпомогнути паравојним хрватско-бошњачким јединицама из Дервенте. Спомен – комплекс, који чине споменик, спомен-плоча и црква Светог апостола Томе, налази се на мјесту масовне гробнице у којој су у децембру 1992. године пронађени посмртни остаци 19 мјештана, од којих је већина убијена на Мали Васкрс те године на кућном прагу.

Тортуру коју је преживјела у заробљеништву, Загорка Кузмановић са Чардака никада неће заборавити. Сјећа се, како каже, да су већ двадесетак дана прије Васкрса, те 1992. године, Чардак са свих страна опколиле хрватске јединице.

– У то вријеме на Чардаку је било највише српског становништва, мада је са нама по подрумима, гдје смо се крили било и Хрвата и Муслимана. Када је 25. априла око 18 часова у насеље упала војска, ја сам била у подруму породичне куће Славка Ђукића са још четрдесетак жена, дјеце и стараца – прича Кузмановићева додајући да је прва група заробљеника са Чардака одведена најприје у Ловрића сокак, а потом даље, да би са другим заробљеницима била спроведена у породичну кућу преко пута школе у Пољу.

– У току ноћи изводили су нас једно по једно на саслушање. Тада сам, док су ме водили, у једној од просторија видјела пет – шест наших људи. Били су голи до појаса, клечали су крвави и повезани један за другог. Међу њима сам препознала Илију Ћука. Наредног дана прочитали су имена и то Кузмановић Загорка, Гојковић Миланка и Поповић Мирјана, наређујући да иступимо. Остали су потрпани у камион, међу њима је била и моја сестра која је молила да остане, али узалуд. Рекли су нам да их воде на слободну територију, а да смо ми за стријељање – казала је Кузмановићева која је потом одведена у штаб, који је био смјештен у просторијама предузећа „Рад“, а на Васкрс, 26. априла са Поповићевом и Гојковићевом одведена је у тадашњи Дом ЈНА.

– Када смо тамо дошле, имала сам утисак да се дешава неко велико славље. Пјесма се орила и било је пуно војске. Довели су нас за један од столова, дали нам да једемо и пијемо и рекли да прослављају дан ослобођења Дервенте. Тада је заробљен и мој муж. На једној угаоној сећији видјела сам пуно наших жена са Чардака и ту ноћ смо преживјеле страшно малтретирање. Посебно дубоке ране оставили су гласови и крикови који су допирали из сусједних просторија, гдје су наше људе тукли – присјетила се Кузмановићева.

У сјећање јој се дубоко урезао и тренутак када је први пут видјела Азру Башић.

– Другог или трећег дана у Дому војске сам видјела Азру. Када је изашла пред нас имала је заврнуте рукаве до лактова и руке су јој биле крваве. Флеке од крви имала је и по хлачама. Казала је да иступе све жене чији су мужеви ту. Нас је било јако пуно чији су мужеви били заробљени у Дому, али ниједна није имала храбрости да се јави – истакла је Кузмановићева додајући да је и на суђењу описала тачно како је Азру дожвијела и видјела.

Кузмановићева је истакла да је тога дана када се десио покољ на Чардаку, Азра у Дому ЈНА малтретирала њеног супуруга, ударала га кундаком и хтјела да осунети, те да је потом зарила нож у врат Благоја Ђураша, тјерајући остале заробљенике да лижу крв убијеног.

Њен муж, Миле Кузмановић, преминуо је у 55. години не дочекавши пресуду „крвавој Азри“ коју је Суд БиХ правоснажно осудио на 14 година затвора за свирепе злочине над Србима.

– Ни половина од нас заробљеника данас није међу живима, а април је за мене најтужнији мјесец у години. Никада се покојни муж и ја нисмо могли радовати Васкрсу и празницима, јер је неописива туга јача од свега – казала је Кузмановићева која истиче да ни данас нема никаквих проблема са својим комшијама без обзира на националност.

– Нас су заробили и малтретирали припадници хрватске ријечке бригаде, а не дервентски војници. Сви су имали надимке, никада нису изговорили нити једно име или презиме. Добро се сјећам да сам безброј пута чула надимак „морнар“, али ни дан данас не знам ко је заправо тај човјек – рекла је она додајући да управо због свирепости злочина који су се десили Србима у Дервенти, сјећање на све жртве треба његовати.

Гордана Живковић Поповић те 1992. године изгубила је мајку, оца и брата.

– У једном дану изгубила сам брата Горана који је имао само 15 година, мајку Јелену и оца Саву. Сада ми је много теже него раније. Преостало ми је једино да чекам и питам се да ли ћу икада сазнати праву истину, јер годинама сам слушала да су моји најмилији убијени, мучени, заклани, спаљени, али још увијек нисам сазнала праву истину. Надам се да ће једног дана да испаштају они који су то учинили – истакла је Живковић Поповић која је у вријеме страдања њених најмилијих имала 22 године, а отац ју је, како би је спасио, послао у Србију.

Поред Азре Башић, за злочине над Србима у Дервенти на шест година затвора осуђен је некадашњи чувар у логору Рабић Алмаз Незировић, Нихад Хамзић Фриц на двије године, Ивица Перковић Мунгос на четири године, Есад Чавалић на пет, а његов брат Дервиш на пет и по година затвора.

Права

Загорка Кузмановић додаје да су и многе друге жене, попут ње, преживјеле страшна мучења, али да на основу тога данас никаква права не могу да остваре.

– Недавно је усвојен Закон о заштити жртава ратне тортуре, али проблем је што ми немамо никакву документацију из тог периода, која је неопходна како бисмо оствариле одређена права. Због тога, нажалост, ништа нећемо успјети – казала је Кузмановићева.

Програм помена

Обиљежавање годишњице страдања Срба са Чардака, 5. маја у Спомен – комплексу „Чардак“ почеће у десет часова служењем свете литургије, послије чега је у 11 часова заказан помен, а потом полагања вијенаца и обраћање званичника.

https://www.youtube.com/watch?v=BKWjHQahxJg&feature=youtu.be&fbclid=IwAR1Pyip4I7-Xb2CrBphre3MzoGeeTbMez7iLBPVafSNyM_qRI77wfIDIUTs

Related posts

ОВЕ ГОДИНЕ БЕЗ ВАШАРА И САЈМА ПРИВЕДЕ

admin

ДРУЖИЛИ СЕ БИВШИ РАДНИЦИ ОПШТИНСКЕ УПРАВЕ

admin

ПЛЕС И ФИЛМ ЗАЧИНИЛИ „ЉЕТНУ АРТ СЦЕНУ“

admin

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavljamo da se slažete s ovim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitaj još