Друштво

Послове на имању не препушта никоме

Иако је увелико гази десету деценију Марко Шокић из Доњег Вишњика сам одржава имање, коси двориште и крчи воћњак, брине о живини, а донедавно је имао и краве и свиње, а све како нахранио своју љубав према родном селу и својом дому.
Овај деведесеттрогодишњак, иако је рођен и одрастао у кући у којој је било 18 укућана, данас живи сам. Сахранио је супругу и сина, а његова узданица, унук који живи у Хрватској, због отежавајућих околности које је донио корона вирус, све рјеђе може да му дође.
Дјед Марко каже да га живот није мазио, али да нема разлога да се жали. Све што је стекао, истиче, зарадио је са „својих десет прстију“ бавећи се пољопривредом, а ни дан данас не одустаје од вожње трактора. Овај живахни Вишњичанин као једини здравствени проблем наводи тај да се понекад успава и да му се због тога ватра угаси.
– Имам 80 дунума шуме и земље. До прије двије године сам све сам обрађивао, орао, сијао, косио. Сада су ме мало стигле године. Иако и даље могу да радим, нисам више тако брз, не могу да стигнем, па само понекад покосим ливаду за сијено и то је то, али много ми недостаје да мало упалим трактор и обиђем село – испричао је дјед Марко који је сам припремио дрва за зиму и сваки дан цијепа по мало, онолико колико му је потребно.
Још као младић отишао је трбухом за крухом у Либију, гдје је зарадио новац за пилану и за два златна зуба.
– Био сам у Либији скоро двије године. Када сам се вратио, одлучио сам да започнем посао са пиланом који се, касније се показало, исплатио и од кога сам изградио кућу и купио земљу, те купио пољопривредну механизацију – сјећа се дјед Марко присјећајући се времена када је његова супруга, са којом је био у браку 58 година, обољела.
– Прије 12 година моја супруга, мој животни сапутник, у 78. години изгубила је битку са опаком болешћу. Она није могла да се психички избори са смрћу нашег сина и умрла је у страшним мукама. Ја сам је његовао четири године. Нисам дозволио да иде у дом или код сестара – прича дјед Марко који додаје да кроз живот корача са вјером у Бога.
– Можеш читав живот играти и тамбурати, али док ти онај „одозго“ не пресуди. Ја још нисам сигуран да ли је ова моја дуговјечност казна или награда, јер нимало није згодно када пуно остариш – казао је он.
Дјед Марко је чврсто везан за родни крај, кућу и имање. Али, иако је село скоро пусто, он је себи дао задатак да ће се до посљедњег атома снаге борити да ту опстане.
– Све што сам стекао, остављам унуку у аманет, па нека ради шта хоће, али за мог живота нећу дозволити да зарасте у трње – одлучан је дјед Марко.

Фудбал
Дјед Марко се сјећа и периода прије посљедњег рата, када је Дервента имала 52 села и тврди да је био у сваком од њих.
– Много сам волио фудбал, волим га и данас. Некада сам на све турнире ишао или као играч или као публика – сјећа се времешни овај Дервенћанин.

Related posts

Најмлађи музичари свираће
и пјеваће у част Дану жена

Derventski List

Летови из Бањалуке поново од марта

admin

ДЕРВЕНЋАНИ ДРУГИ НА РЕПУБЛИЧКОМ ТАКМИЧЕЊУ

admin

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavljamo da se slažete s ovim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitaj još