ДруштвоИЗДВОЈЕНО

Рад и давање максимума једина формула за успјех

Сваког дана, у сваком моменту, мораш да дајеш свој максимум. Ово што сам ја постигла може да послужи као примјер дјеци да неко ко у животу није имао никакву везу и конекцију, може да успије. Све што сам постигла у животу било је резултат љутог рада.

Казала је то у интервјуу Дервентском листу рођена Дервенћанка Раденка (Ђекић) Марић која је именована за 17. предсједника јавног Универзитета у Конектикату (UConn). Марићева је постала прва особа рођена изван САД-а која је именована на челну позицију ове престижне академске институције која слови за један од најбољих државних универзитета у САД-у. То јој је пошло за руком у селекцији од око 150 кандидата.

Иза Марићеве је импресивна каријера, бројни научни радови, одговорне функције и признања. Жена са богатим академским и животним искуством за Дервентски лист говорила је о принципима који је воде, значају образовања и личног раста, а пружила је и злата вриједне савјете младима.

– Именовање на чело универзитета који постоји од 1881. године доживљавам као част. Ради се о једном од главних јавних универзитета у Америци који годишње има око 36.000 студената и који је образовао више од 280.000 људи. Самим тим је и огромна част бити предсједник такве институције.

Како је изгледао Ваш пут до те позиције?

– Увијек сам тежила ка томе да оно што радим радим најбоље, да се никада не жалим и да радим више од свих других. Оно што нико није хтио да радим, ја сам радила. Устајала бих у три, четири, пет и радила. Тај рад се у животу, без обзира гдје живите, препозна, као и квалитет тог рада. Овдје сам дошла прије 12 година, била сам професор, и мој рад су препознали и студенти. Видјело се да увијек дајем максимум. Никада себе нисам штедјела. Када сам почела да радим на овом универзитету за предавања сам се припремала до два ујутро. Потом сам постала извршни директор за технолошки парк и изградњу партнерства за иновације и ту сам такође постигла максимум обезбиједивши универзитету значајне износе новца. Послије тога именована сам за потпредсједника универзитета и обављајући ту функцију за четири године повећала сам буџет универзитета са 180 на 370 милиона долара. У фебруару ове године сам изабрана за привременог предсједника, а потом сам међу 150 кандидата изабрана у ужи избор од десет кандидата међу којима су били предсједници других универзитета, декани. Међу свима њима ја сам изабрана.

Кажете да сте кроз читаву своју каријеру давали свој максимум. Да ли је управо то рецепт за успјех?

– Апсолутно. Давање максимума, а никад не подразумијевати нешто. Не подразумијевати да ћеш ти нешто да добијеш. Сваког дана, у сваком моменту, мораш да дајеш свој максимум. Некада и тај максимум није довољан. Увијек питам своју дјецу, да ли је то што сте урадили ваше најбоље. Ако није, онда се идући пут потрудите више. Ако је то ваше најбоље, биће и других који су дали своје најбоље и они ће да побиједе. Никада у животу нисам имала везу. Када сам се пријавила за Српску академију наука и умјетности нисам имала везу. Примљена сам да ринтам, да идем у Винчу, а не да сједим у академији. Све што сам постигла у животу било је резултат љутог рада. Никаква веза, никаква конекција. Добила сам стипендију да идем у Јапан на основу мојих оцјена и есеја које сам написала. Међутим, када су послије годину уведене санкције мојој земљи, стипендију сам изгубила. У том моменту би се свако вратио. Све је то требало издржати. Са потешкоћама које вам се десе у животу, а над којим немате контролу, морате да се изборите, али и у тим приликама да успијете.

Ваш примјер показује да су изговори једина препрека за успјех.

– Тако је. Ово што сам ја постигла може да послужи као примјер дјеци да неко ко у животу није имао никакву везу и конекцију, може да успије. Акценат у раду са дјецом треба да буде залагање. Дјеца треба да уче, нема провлачења. Најбољи ђаци морају да знају математику, физику, хемију, логику и језике, јер без тога не могу ништа да постигну.

Како видите науку у Републици Српској. Тек прије четири године смо добили министарство којим је обухваћена и ова област.

– Никада се не треба обазирати на то гдје сте били, већ гдје желите да будете. Мислити о томе како да се убрзате и стигнете тамо гдје желите да будете. Потребно је увијек ићи напријед и то је та водиља. Оптимизам мора да постоји.

– Шта бисте савјетовали младима у Републици Српској? Чему да теже?

– Увијек дјеци говорим да морају да буду паметни, много да раде и да имају амбиције и задрже људскост. Морате да имате осјећај за друге људе око себе. Велики проблем је што се многи боре да буду у праву. Не учимо се дијалогу и тешко прихватамо да неко има другачији поглед на живот на основу искуства. На универзитету имамо програм размјене студената са БиХ и то је шанса за најбоље ђаке да дођу у САД и виде како овдје ствари функционишу и то им даје могућност да реално упореде начине живота, студирања и да теже нечему. Рад је суштина развијених друштава, и сваки систем у којем се не ради не може да се одржи. И данас када сам предсједник универзитета устајем у пет. Дисциплина је оно што те одржи, а вјетар у леђа је живот, односно оно што ниси планирао. Реални проблеми и искушења могу да се десе свакоме, али мораш да будеш спреман да се носиш са тим што ти се десило и зато је прилагођавање веома битно. Веома је важно, и то желим да истакнем, да дјеца уче, да раде и да се не пореде и само да се такмиче са самим собом. Да се запитају да ли су данас бољи него прије мјесец или прије годину. Такмичење са самим собом је најздравија компетиција.

– Шта је Ваша лична амбиција?

– Желим да од универзитета направим мјесто на којем ће велики број људи успјети и да одржавамо конекције са људима који су одатле потекли. Такве особе могу да буду ментори студентима, да им помогну да се развијају или да пронађу посао. Веома је важна социјална конекција међу људима да би били здрави.

Посјета Дервенти

Када сте посљедњи пут били у Дервенти и планирате ли ускоро поново да дођете? Бићете наш драг гост у Дервентском листу.

– Посљедњи пут сам посјетила Дервенту 2020. године, накратко, а раније сам често долазила. Ове и сљедеће године имам заиста много посла, али прихватам Ваш позив. Дервентски лист је писао о мени у љето 1984. године када сам уписала факултет у Београду. Наслов је био у смислу „На факултет, умјесто на матуру“. Сјећам се тог чланка као сада да сам га видјела.

Биографија

Раденка Марић рођена је у Дервенти, а послије средње школе коју је похађала у свом родном граду, 1989. године дипломирала је на Технолошком факултету Универзитета у Београду. Послије рада у Српској академији наука и умјетности, 1991. године добија стипендију јапанског министарства и одлази на Универзитет у Кјоту, гдје је докторирала 1996. године. Каријеру је пет година касније наставила у САД-у, потом је од до 2010. године радила за Национални истраживачки центар Канаде. Повратком у САД постаје професор на Универзитету у Конектикату.

Има чин члана Америчке академије наука и уметности, Националне академије проналазача и Међународне асоцијације за напредне материјале, а члан је и Академије наука у Конектикату. Иза ње су бројни научни радови,  иновације у области нових извора енергије, те признања међународне истраживачке заједнице.

Related posts

Вода стиже до
60 домаћинстава

Derventski List

Повезивање Дервенте са ауто – путем Бањалука – Добој извијесно догодине

admin

Слободно укупно 1.618 мјеста за бруцоше

admin

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavljamo da se slažete s ovim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitaj još