ИЗДВОЈЕНОКултура

УМЈЕТНОСТ НАСТАЈЕ КАДА СЕ ЧОВЈЕК ОСЛОБОДИ

Једноставно, уживам у шаренилу, раскоши боја и бљештавилу. Тренутно сам у апстрактној фази и, када бих себе и свој рад морала да опишем, могу да кажем да генерално припадам вјечној апстракцији. Ту се не ради о пројектима, као што су грађевине или пак личности, већ о машти која те обузме толико да не знаш гдје ћеш завршити.

Рекла је то у интервјуу Дервентском листу сликар Нада Миливојац из Дријена, која посљедњих 25 година живи у Италији, а чије су слике крајем априла изложене у Народној библиотеци „Бранко Радичевић“. Миловојац се, осим у сликарку, пронашла и у прози и поезији, а оптимизам којим зрачи обојио је и њена дјела.

– Сматрам да су писање или пак сликарство стил живота, а не одређено занимање. Да би човјек формирао свој начин живота потребна му је слобода у духовном смислу и то слобода од себе самог, од других људи и генерално, од свега – рекла је она.

Када и како се у Вама родила љубав према сликарству?

Љубав према сликарству гајим откад знам за себе. Када сам била дијете, није било овакве раскоши и оволиког шаренила, па је сваки шарени папирић који бих нашла поред пута за мене представљао велику радост. Дрвене бојице тада су биле луксуз и чувале су се као посебно благо. Једва сам чекала да узмем папир и бојице и да своју руку препустим машти. Сликарством сам озбиљније почела да се бавим 2010. године, када је настала моја прва слика.

Које ликовне технике користите и који смјер у умјетности Вам је најдражи?

Када су у питању технике, највише радим акрил и уље на платну. Веома ријетко, односно, никада не користим оловку, јер дефинитивно нисам црно – бијели тип, нити по карактеру, нити у животу, па тако ни у сликарству. Једноставно, уживам у шаренилу, раскоши боја и бљештавилу. Тренутно сам у апстрактној фази и, када бих себе и свој рад морала да опишем, могу да кажем да генерално припадам вјечној апстракцији. Наиме, апстрактну слику је немогуће копирати, исход је увијек другачији и управо због тога и јесте фасцинантна. Ту се не ради о пројектима, као што су грађевине или пак личности, већ о машти која те обузме толико да не знаш гдје ћеш завршити.

Одакле црпите инспирацију?

Инспирација је чудо. Сматрам да је то мисао која једноставно дође сама у одређеном тренутку и она мене пронађе, а не ја њу. Околина, људи, карактери и природа препуни су разних мотива и у свему томе постоји нека нит, одређена идеја водиља која итекако може да пробуди машту. Према томе, моји мотиви су шаролики и разноврсни и проналазим их свугдје.

Ваше слободно вријеме није испуњено само сликарством. Чиме се још бавите?

Од раног дјетињства, бавим се и писањем. Дакле, пишем и поезију, али и прозу, а тренутно сам посвећена кратким причама. Сматрам да су писање или пак сликарство стил живота, а не одређено занимање. Да би човјек формирао свој начин живота потребна му је слобода у духовном смислу и то слобода од себе самога, од других људи и генерално, од свега. Важно је имати свој пут и препустити се инспирацији да те понесе. Као мајка, домаћица и запослена жена, нажалост, никада нисам имала толико времена да се посветим свему ономе што ме занима, у потпуности. Ипак, захвална сам супругу и дјеци на разумијевању и што увијек могу да одвојим понеки тренутак за себе.

Сада сте, како кажете, посебно срећни, јер ће Ваше слике неко вријеме красити ентеријер Народне библиотеке „Бранко Радичевић“. Да ли је за то „крив“ зов завичаја?

Идући у школу, свакодневно сам пролазила овуда, поред Народне библиотеке, и моја је путања обавезно подразумијевала посјету тој установи. Толико сам била редовна, да сам прочитала готово све наслове који су тада били на располагању. Као тинејџер, била сам заокупљена класицима и тешком литературом, јер то је, знате, онај период живота када свако од нас мисли да је већ одрастао и да је „нешто“. Сјећам се да је библиотека тада била запушена, сива, суморна и потпуно другачија него данас, али ја сам свеједно радо долазила. Међутим, ова зграда је сада много уређенија, љепша и ведрија и пресрећна сам што ће моји радови дати барем мали допринос њеној садашњој љепоти.

С обзиром да не живите у Дервнети већ дуги низ година, у каквом сјећању носите свој родни град?

У Дервенту веома ријетко долазим, али кад год дођем пожелим да обиђем сва драга мјеста, иако се доста тога промијенило. Много тога више не изгледа онако како ја памтим, али, без обзира на то, увијек радо долазим. Када је човјек млад све му је лијепо и сматрам да сви они који жале за прошлим временима, у суштини, жале за својом младошћу, која је сама по себи предивна. Иако није све било баш „бајковито“, моје сјећање је ипак испуњено лијепим успоменама.

Изложба

Дервенћани у Народној библиотеци „Бранко Радичевић“ до краја августа имају прилику да виде двадесетак слика Наде Миливојац, које обухватају три теме и то „Штрбачки пејзажи“, „Православни манастири“ и „Апстракција“. Изложба је продајног карактера.

Related posts

Објављен јавни позив за подршку удружењима грађана

admin

ЗГРАДА У НОВОМ НАСЕЉУ ДОБИЛА СТАНАРЕ

admin

У ТОКУ „УТОПЉАВАЊЕ“ СТРУЧНЕ И ТЕХНИЧКЕ ШКОЛЕ

admin

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavljamo da se slažete s ovim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitaj još