Друштво

У 91. години зрачи оптимизмом

Рођен далеке 1930. године Милан Цвијановић из Мишковаца и у 91. години одважи се на послове око куће и по окућници, а једину потешкоћу му представља повреда коју је „зарадио“ прије годину, помажући унуку да оседла коња, када му је коњ случајно стао на ногу.

Рођен је и одрастао у Мишковцима у породици која се већ генерацијама бави пољопривредом и сточарством. Дјед Милан с поносом истиче да је његов дјед имао више од 300 дунума обрадиве земље, а традицију пољопривредне производње наставио је он, али и његови потомци.

Превирући по сјећањима, дјед Милан прича како му живот јесте био тежак, али је захвалан свом оцу што га је увијек добро савјетовао и усмјеравао, што га је уписао у школу и направио од њега поштеног човјека и ваљаног домаћина.

– Имао сам срећу, па је отац у то вријеме био „свјетски човјек“ и уписао ме у школу. Тада није било школе у Мишковцима, него сам становао код мајчиних родитеља у Трстенцима и од њих сам завршио прва два разреда. Послије, када смо добили школу, вратио сам се кући. Да није било рата, отац ми је говорио да бих сигурно завршио високе школе – прича овај времешни Дервенћанин.

Док је био дијете, када је школа у вријеме Другог свјетског рата затворена, задатак му је био да устаје раном зором и да одведе говеда на пашу на Мотајицу и да их прије мрака врати кући.

– Једном сам се кући вратио са четири грла мање и потрага за њима је трајала, безуспјешно, читаву ноћ. Сви су галамили на мене, пријетили шибом а ја ујутру када сам поново потјерао говеда на пашу, нађем их у „зијану“ – сјећајући се дјетињства прича дјед Милан.

Он је удовац већ седам година, а на помен покојне супруге сузу му навиру. Стекли су четворо дјеце, а заједно су одржавали заоставштину његовог оца и дједа, бринући о имању, воловима, коњима и осталим животињама.

– Моја супруга је била вриједна као два мушкарца, али је за тројицу радила. Одрастала је у биједи, без оца и мајке, а увијек се борила да њена дјеца имају достојанствено дјетињство и лијеп живот. Код ње се никад није десило да није нешто стигла да уради, увијек је било свега и увијек се о свему и свима бринула – кроз сузе прича дјед Милан потврђујући да му његова животна сапуница веома недостаје.

Породица

Дјед Милан, као најстарији од петоро дјеце, прича да је и његов отац такође имао толико браће и сестара и сви су живјели у истој кући.

Related posts

Само на кућном прагу срце на мјесту

admin

Возачима доступан
бесплатан превоз возила

Derventski List

Ускоро почиње школа пливања

admin

Ova web stranica koristi kolačiće za poboljšanje vašeg iskustva. Pretpostavljamo da se slažete s ovim, ali možete odustati ako želite. Prihvatam Pročitaj još