Брачни пар Славка и Ђорђо Бојанић из Доње Лупљанице на празник Сретење Господње прославили су 60. годишњицу брака, окружени својим најмилијим, а све године заједничког живота, како истичу, пролетјеле су за трен.
Са осмијехом на лицима присјећају дана када су започели заједнички живот, а обоје памте да је фебруар те 1962. године био изузетно хладан, снијег висок до рамена, а сњежни наноси и већи.
Славка и Ђорђо познавали су се од дјетињства и расли једно поред другог. Као дјеца чували су стоку на њивама које је раздвајао поток. Симпатије су почеле још тада, а касније је дошло и ашиковање. На заједнички живот одлучили су се када је Славки било 26 година, а Ђорђи година више.
– Није ми било тешко да пођем за њега и да га нисам вољела не бих му се удала. Вољели смо се све ове године и ових 60 година брака прошло ми је као 60 дана – каже Славка.
Исте ријечи понавља и Ђорђо, додајући да су све што имају стекли заједно и да је то нешто што их је увијек зближавало.
Рецепт за дуг и срећан брак немају, али су сагласни да поштовање мора да постоји. Као и у свакој брачној заједници, живот је носио лијепе и мање лијепе тренутке, али Бојанићи кажу да је љубав основ свега.
– Свакоме бих пожељела да живи како смо нас двоје провели наших 60 година. Срећно живимо и било је лијепо дијелити живот са Ђорђом – говори Славка поручујући младима да се више труде да сачувају брак када у њега уђу.
– За мене је Бог, па брак – додаје ова бака не скидајући осмијех са лица и не кријући радост што је дочекала да обиљежи шест деценија заједничког живота са човјеком којег воли и који је воли.
Дјеца
Славка и Ђорђо у заједничком животу стекли су петоро дјеце на које су, како кажу, поносни и који данас брину о њима.
– Ђорђо је радио и зарађивао, кратко је био и у Њемачкој, а ја сам бринула о наших петоро дјеце. Поносна сам што су сви живи и здрави, школовани и изведени на прави пут и сада када смо ми у старости они брину о нама – каже Славка.