Црквена музика и певање, с којом сам имао контакт још од раног детињства и према којој гајим посебну љубав, била је искра која се распламсала и осветлила да моје животно усмерење буде богословија. Тај пут почео је са уписом у средњу школу, а из које, са поносом, могу да кажем сам научен посвећености, поштовању и љубави и жеђи за знањем.
Ријечи су то матуранта Богословије Светог Саве у Београду Николаја Станића који се, осим одличним успјехом током пет година школовања у најстаријој београдској средњој школи, издвојио као најбољи ученик и по залагањима у соло пјевању, бесједништву, учешћу у академијама и глуми. Станић је по завршетку основне школе „Ђорђо Панзаловић“ у Осињи одакле је понио титулу ученика генерације, опредијелио за наставак школовања у средњој богословској школи, иако, како је истакао, то раније није било средиште његовог интересовања.
– Мој отац је православни свештеник и из породице сам православних Срба од којих су неки положили животе за свој идентитет и веру, тако да сам увек био васпитаван у духу православља. Као син свештеника одувек сам био вођен у храм, учествовао сам у богослужењима, и као и данас вера у Бога је била део мене, иако тада нисам имао опредељење да се бавим тим у смислу свој животног позива. Ипак, црквена музика је увек била моја велика љубав, певао сам и временом, негде пред крај основног школовања, почео да увиђам и да се више интересујем за богословију. Могу да кажем да је управо музика била пресудна – објаснио је Станић присјетивши се пријемног испита у Епархији зворничко – тузланској, одакле је, по благослову, отишао у Београд на даље школовање.
– Школа је била јако тешка, нарочито прва година која је донела велики прелаз, из Осиње у Београд. Професори и предавачи су високо образовани, што ми је и дан данас јако фасцинантно, а посебан изазов је била дисциплина коју је донијела школа и интернатски систем – испричао је овај двадесетогодишњак.
Знање и пријатељства која су му обогатила живот, нису једино што ће понијети из средње школе истакао је Станић, него и посебни професори и узори.
– Богословија је посебна школа која те учи те поштовању старијих, оних који су учитељи и имају власт да уче, учи те да будеш присутан и део цркве. Свакако, то добрим делом одраде професори, преносе знање, али и остављају неизбрисив траг на животима нас ученика и усаде ту жеђ за знањем. На то још, ту су и велика имена светих људи и интелектуалаца који су прошли кроз нашу школу, који су спајали то нешто помало неспојиво и успели, што и нама оставља тежњу да радимо – рекао је Станић додавши да је посебан понос знати да ће и његово име бити уписано у историју школе, као свих великих српских имена.
Као најбољем ученику а за крај средњошколског образовања, овом младићу повјерена је и част – да понесе крст на челу литије поводом празника и славе града Београда, Спасовдана.
– Од малих ногу сам у цркви, непрестано сам присутан и знам како изгледају те литије, али за ову је био потребан неки начин припреме у смислу схватања колико је заиста важна. Сама литија је посебан догађај који је од старине присутан у цркви, а част да неко крене први у литији припадала је државним поглаварима, истакнутим личностима, тако да је засигурно, носити крст, иако се то сусреће код нас у богослужењу, велика част. Ово је један посебан догађај, јер је слава града Београда, велики празник, тако да је то била једна додатна одговорност – казао је Станић додавши да планира да настави школовање у Београду на Теолошком факултету, а касније се нада да ће да упише мастер студије у иностранству.
Такмичења
Поред одличног успјеха у Богословији Светог Саве, Станић је ученик трећег разреда Музичке школе „Мокрањац“ у Београду са главним предметом соло пјевање и инструмент клавир. Осим тога, нанизао и бројне успјехе на такмичењима и то двије прве награде на меморијалу „Душан Протић”, прву награду на 20. Међународном такмичењу соло певача „Лазар Јовановић” у Београду, прву награду на 11. такмичењу „Српска соло песма” у Младеновцу, прву награду на Међународном такмичењу младих соло певача „Вокална рапсодија” у Београду, а освојио је и прву награду на републичком такмичењу ученика музичких школа Србије у Београду, те прву награду на 67. фестивалу музичких школа Србије у Шапцу, те друго мјесто на такмичењу средњих школа Србије из беседништва „Славослов” у Смедереву.
– Такмичење у беседништву било је јако занимљиво искуство, пре свега јер није било уобичајено. Такмичење је трајало око пола године, а завршило је у мају када сам след успеха и проласка у наредне кругове, крунисао другим местом. Такође, укључио сам се и у хор, што верујем да је допринело мом успеху, а ту је увек била присутна и љубав према глуми.
Од другог разреда основне школе па све до краја, био сам у драмској секцији у школи, а последње две године био сам члан Аматерског позориштва у Прњавору. Касније, у петој години средње, заједно са глумицом Наташом Тапушковић направио сам представу за славу школе, а коју смо одиграли у крипти храма Светог Саве. Та представа је била омаж знаменитим личностима које су биле ученици и професори наше школе.
