Слику традиције дервентског краја и свадбених обичаја Мирослав Раилић из Горњег Детлака вјерно његује кроз улогу чаје, а од када се први пут прихватио те улоге 1980. године, до данас је обогатио 112 свадбених весеља.
Улога чаје или чауша у традиционалним свадбама односи се на вођу сватова, а тај обичај његује се у Србији и Републици Српској. Према ријечима Раилића, који се ове улоге по први пут прихватио прије више од 40 година, у дервентском поднебљу овај обичај је изузетно жив.
– Прву свадбу сам водио рођаку, 2. августа 1980. године, још као младић, а онда сам једноставно наставио као по некој навици. Свакако, оно што данас радим са лакоћом, тада ме чинило нервозним и само сам размишљао о томе да се не осрамотим, али су ми наравно помогли стричеви и старији сватови – објаснио је Раилић додавши да настоји да отјелотвори ову улогу што је оригиналније могуће.
– Обичаји се на свадбама, нажалост, с временом изостављају, али у Дервенти и околини, још увијек живе захваљујући људима који их његују. Ја и данас на свадбе идем у народној ношњи, а обавезно носим чекић, и то дрвени, који је симбол чаје – објаснио је Раилић.
Вјештине које су потребне да неко постане добар чајо стицао је успут, а још од дјетињства интересовао се за обичаје.
– Највише обичаја сам чуо од оца, који није био чајо, али је помагао у организацији и знао је много обичаја. Као дијете, пратио сам и можда „покупио“ покрете и став човјека који је био у селу тражен и добар коњаник. Касније, када ми је постала доступна и литература, доста сам и читао о српским обичајима, тако да сам некако успут „клесао“ вјештине – казао је Раилић истакавши да вјерује да у дервентским крајевима има доста људи који могу да изнесу улогу чаје, али не желе да се те улоге прихвате.
– Данас, нажалост, нема младих који се интересују да преузму ту улогу, а вјерујем да би се многи снашли. Осим комуникативности и организације, пресудно је да човјек буде надарен, да носи ту неку лакоћу у себи и покрене друге људе. Наравно, потребно је и бити „брз на ногама“, јер се увијек може десити нека непредвиђена ситуација, чајо мора да донесе одлуку и „изнесе“ организацију тако да то остали сватови не примијете – објаснио је овај Дервенћанин.
Раилић је у дервентском крају већ познат по својим вјештинама, а у низу од 112 свадби истакле су се и оне изван Дервенте.
– Водио сам свадбе и у Власеници, Угљевику, Прњавору, па и у Бањалуци, гдје немају чају, али сада „уводе“ ту улогу. Прије самог дана свадбе, у разговору са младенцима утврдим које су обичаје планирали да укључе и на који начин и то настојим да испоштујем, како би сватовима, али и младенцима весеље прошло баш онако како су замислили – рекао је Раилић.
Позиви у више свадби једног дана, као и велики број током једног мјесеца, такође нису непознаница за овог Дервенћанина, а како је истакао, посебан осјећај је када за своју улогу буде награђен од сватова аплаузом.
– Посебно ми је задовољство када чујем позитивне коментаре, а било је ситуација и да дођу гости из иностранства, па чујем тек касније да су лијепо говорили о мени и својим земљама. Свадба је увијек весео повод, али цијеним да су биле веселије раније. Сада је то мало другачије, што је природно, времена се мијењају и весеља су другачија – казао је Раилић додавши да се и говором чувају обичаји.
– Треба да задржимо наше обичаје, нашег поднебља, да их не мијешамо са другима, јер је то дио нашег идентитета. Зато бих замолио младе Дервенћане да чувају наше обичаје и да им се увијек враћају гдје год се налазили – казао је Раилић.
Крађа
Раилић из свог задужења чаје носи и бројне анегдоте.
– У неким селима постоји обичај да се из младине куће украде пијетао или млин за каву. Дешавало се да кроз разговор са домаћицама успијем да сазнам гдје стоји млин, али у томе сам се извјештио тек касније. На једној од првих свадби, украо сам млин, али сам бјежећи случајно чекићем разбио цријеп помоћне зграде и разбио пчелињак, тако да сам морао да трчим бјежећи од пчела. Када сам застао, схватио сам да сам побјегао и од сватова – кроз смијех је испричао Раилић казавши да, како обичаји налажу, до сад нико није успио да му украде чекић који би у том случају морао „масно“ да плати.