У разговору са суграђанима, примјећујем да у одређеним говорним ситуацијама обичне и познате ријечи и изразе све чешће употребљавају са новим, досад неуобичајеним нијансама значења. Неки од тих „језичких новитета“ се мање или више успјешно уклапају у наш стандардни језички образац и доприносе живости казивања. Неки од њих, на жалост, представљају непожељне уљезе у ткиву српског језика. Медији, и то највише електронски, доприносе експанзији и својеврсној промоцији тих нових насртљивих „јахача“ који запосједају наш свагдашњи говорни израз.
За ову прилику издвојићу само неке, најфреквентније примјере. Да ли вам звучи познато сљедећа реченица? – То је најбољи филм икад!
Овакав тип исказа напросто је преплавио говорне рубрике многих наших радио и телевизијских програма, као дословни превод и копија фразе из енглеског језика. У српском језику овакав исказ је бесмислен без додатних ријечи: – То је најбољи филм икада снимљен; или – који сам икада гледао.
Понекад посежемо за стилским средством званим еуфемизам, који се користи за ублажавање ријечи или израза. У вијестима свакодневно чујем како се на некој дионици наших цеста десила мања или већа саобраћајна незгода. Ако је ријеч о мањем удесу, избор ријечи незгода има језичког оправдања, али када су у удесу страдали људи и причињена знатна материјална штета, еуфемизам незгода није примјерен и одговарајућа ријеч је несрећа. И сваки пут кад слушам спикера питам се коме ли је то пало на памет да скоро сасвим отјера ту живописну ријеч из наше језичке комуникације.
Још на првој години студија, у предмету Практична стилистика, код строге, али уважене професорице Анђелије Попов, научио сам да је у духу српског језика страно претјерано нагомилавање глаголских именица типа – пјевања, ходање, свирање итд, јер оне наше казивање чине тромим и незграпним. Зато мом језичком осјећању смета када сваког радног дана у омиљеној радио – емисији „У ритму дана“ водитељка програма најављује културна дешавања, а нешто касније културна догађања. Лијепа ријеч српског језика – догађај – ето, чини се, да потпуно губи трку у такмичењу с новим језичким фаворитима.
Наша средина може се похвалити доста правилном употребом падежа, за разлику од неких других мјеста на српском говорном подручју гдје се говорници „гађају“ погрешном употребом падежа. Ипак, чини ми се, да у употреби шестог падежа, званог инструментал, чешће гријешимо. Неријетко чујемо овакве исказе: – Контактирај ме сутра! или – Недељко је оженио Мају! Умјесто у акузативу, по угледу на њемачки језик, правилна је употреба инструментала: – Контактирај са мном сутра, и – Недјељко се оженио Мајом.
Свакодневно чујемо популарну фразу: одрадити нешто. Када саговорник каже како је успјешно одрадио неки наступ пред публиком или тежак и важан испит на факултету, моје језичко осјећање се побуни и негодује, јер ми оно говори како су оваквим помало грубим и пежоративним исказом девалвиране поменуте хвале вриједне духовне активности. Може се одрадити нешто физички напорно и нежељено, у значењу отаљати без воље и елана, али никако оно што испуњава срце и усрећује.
Начин изражавања свакога од нас је наша друга лична карта, можда и рјечитија од званичне личне исправе. Француски лингвиста Ф. де Сосир изрекао је мудру поруку: „Стил – то је сам човјек“.